Кошчица једне биографије

Мухарем Баздуљ
Додај glassrpske.com као Гугле извор
Фото: ГС

У набрајању највећих српских писаца двадесетог вијека увијек се у обзир узимају барем два фактора. Један фактор је репутација, што домаћа, што инострана. Други фактор је нека врста субјективног укуса и афинитета. Из генерације која је рођена крајем деветнаестог, а афирмисала се током прве половине двадесетог, нема никакве дилеме о потенцирању Иве Андрића и Милоша Црњанског.

Кад је ријеч о писцима рођеним у прве три-четири деценије двадесетог вијека, а који су се прославили у другој половини истог вијека, неспорни су засигурно Борисав Пекић, Данило Киш и Александар Тишма. Од писаца још млађе генерације, рођених око средине двадесетог стољећа, истиче се Давид Албахари, али има их још неколико са озбиљним "захтјевом" за присуство у историји књижевности. У контексту низа Киш, Тишма, Албахари, а нарочито ако се додатно сјетимо и Филипа Давида и Горана Бабића, рецимо, лако нотирамо важност "јеврејске дионице" у српској књижевности.

КОРЕСПОНДЕНЦИЈА

Једну од својих посљедњих награда Киш је добио недалеко од Бањалуке, на административном подручју општине Приједор, на Козари. Ради се о награди "Скендер Куленовић". Давид Албахари је војску служио у Бањалуци. Има трагова тога у његовој биографији, али што је важније, има и у библиографији. У неким се романима његовим помиње Бањалука као мјесто служења нараторовог војног рока. Кад је о Александру Тишми, међутим, ријеч, на први поглед не постоји нека конкретна веза са Бањалуком. Али фамозни први поглед не мора нужно бити индикативан. У том смислу консултујем књигу Александра Тишме "Писма Соњи", коју је 2006. године објавила Књижевна заједница "Љубитељи књиге". Књига има лијеп овитак, тврде корице и пажљиво уређен индекс. Ради се о писмима које је Александар Тишма писао својој супрузи Соњи у периоду од скоро пуних пола вијека, тачније четрдесет и осам година, од 1950. до 1998. године. Ово је био дугачак и успјешан брак, али такође и брак у којем су супружници много времена проводили раздвојени. Неки од градова из којих Тишма пише својој жени су Опатија, Њујорк, Монпеље, Варшава, Лондон, Париз, а ту су, наравно, и Београд те Нови Сад. Првих пет или шест писама упућена су Соњи Дракулић (дјевојачко презиме), а сва остала Соњи Тишма.

УЛОГА КОЉЕ МИЋЕВИЋА

Тридесетог октобра 1994. Тишма пише жени из француског Булоња, обавјештава је да је био у Чешкој, у Брну и наставља: "Тамо је све прошло у најбољем реду, путни трошак и награду дали су ми у француском новцу. Уопште, добио сам врло добар утисак о Чешкој. Остали су исти: скромни, сиромашни, али уређени. На станици ти дају мапу града, људи су ужурбани, трезвени, нема просјака. На дан када сам стигао Трефулка је дошао у хотел да се договоримо, сутрадан је био разговор за радио и нешто публике, углавном о фељтону, али и о Југославији, уз превођење једне студенткиње из Бања Луке, поподне истог дана доделили су нам награде и књигу у којој су наши текстови одштампани на више језика и понудили закуску. Прексутрадан сам отишао, спаваћим колима као што сам и дошао". Иначе, Трефулка кога Тишма помиње је Јан Трефулка, писац и оновремени функционер Удружења моравских писаца. Ко је студенткиња из Бањалуке не знамо, али не би било незанимљиво сазнати. Тачно двадесет и три мјесеца раније, али буквално тачно двадесет и три мјесеца раније, дакле, тридесетог у мјесецу, али новембра 1992, Тишма је такође био у Булоњу. Тога дана, Тишма својој жени пише овако: "Данас сам ишао на продају књига Пен-клубоваца да бих видео Предрага Матвејевића. Тамо је неописива гужва, а поред Матвејевића - јер су поређани по абецедном реду - седео је Коља Мићевић. Устао је од стола, изљубио се са мном, а сутра ћемо и подробније да разговарамо. Он је овде са породицом, дошао је из Бањалуке. Са Матвејевићем сам се договорио да ме позове после 15-ог. децембра кад се враћа у Париз, каже да ми је на Академијину адресу послао своју књигу, наравно, нека ми је овде не шаље ако је стигла. (...) Био сам и са Мићом Данојлићем, али кратко. Каже да му је син сад добро, а на пролеће чека нову бебу". Ово је изузетно занимљива вињета о ексјугословенској књижевној дијаспори у Француској с почетка посљедње деценије прошлог вијека. Како је познато, у том контексту, Коља Мићевић је био персонална метафора Бањалуке.

РАНИ РАДОВИ

Ипак, појављује се Бањалука у овој преписци и много раније. Враћамо се, дакле, више од тридесет година у прошлост. Враћамо се у 1956. годину. Седмог септембра 1956. Соња Тишма је у Херцег Новом, док је њен муж у њиховом матичном Новом Саду. Овако млади Тишма пише својој младој жени: "Био сам данас код баба Лепе на ручку (босански лонац и кнедле са шљивама) и споразумели смо се о следећем: она ће сутра увече, 8-ог септембра, кренути у Београд и тамо ће се задржати до 14-ог септембра увече. После тога путује у Бањалуку, а не у Бугојно, јер је тамо Ђорђе са децом. Према томе, ако ти желиш да идеш у Бањалуку па да те она чека у Сарајеву ради лакшег заједничког путовања, телеграфиши јој у Београд на Дивнину адресу Дечанска улица 33 и тачно јави час доласка у Сарајево. Ако пак мислиш да идеш у Бањалуку доцније, тј. негде после 15-ог јави јој се у Бањалуку на кумину адресу Душка Кошчице 21. И иначе јој после 16-ог пиши на ту адресу". Једанаест дана касније Тишма пише Соњи на већ потенцирану бањалучку адресу у улици Душка Кошчице. Тако је, дакле, бањалучка улица Душка Кошчице исписана рукописом Александра Тишме на коверти писма упућеног његовој жени. Постоји у биологији тај топос када се од једне кошчице фосила "испројектује" цијели један давни организам. У контексту биографије Александра Тишме једно писмо упућено у бањалучку улицу Душка Кошчице таква је симболичка "кошчица". Данас, скоро седамдесет година откад је Тишма писао на ту адресу, многа онодобна имена бањалучких улица су промијењена, али ово име није. То није улица у коју ће нужно "залутати" сваки туриста, али јесте улица коју људи који боље познају Бањалуку углавном памте. Душко Кошчица био је истакнути партизан из времена Народноослободилачке борбе. Данас дјеца тешко да у школама уче о њему, али ако ништа друго, кроз име улице које га комеморира његова баштина је интегрисана у културу сјећања. А ова "веза" са Тишмом цијелој причи даје једну додатну нијансу.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.