Корупција и воља грађана

Хапшење предсједника Српске демократске странке (СДС) Милана Миличевића због сумње да је учествовао у куповини одборника Скупштине општине Теслић поново је отворило питање борбе против корупције у Републици Српској, али и нека друга, као што су подривање воље грађана. Овакве акције и оптужбе нас тјерају да се запитамо да ли живимо у систему у којем воља грађана није битна, већ једино моћ и новац те да "пара врти гдје бургија неће".

Борба против корупције, ако је искрена, заслужује пуну подршку јавности и има огроман значај, нарочито када су у питању високи политички функционери. Успјешно и праведно друштво може се градити само на повјерењу у институције и увјерењу да нико није изнад закона. Грађани морају знати да правна држава функционише и да привилеговани статус не постоји, без обзира на политичку или неку другу моћ и страначку припадност. Посебну тежину у овом случају има околност да се сумње односе на трговину одборницима, појаву која директно подрива вољу грађана изражену на изборима. Јер када новац и политички притисци одлучују ко ће формирати власт, а не гласачки листићи, тада смо дебело изашли из демократије и ушли у систем владања моћника с новцем. Такви процеси урушавају темељне вриједности друштва и шаљу опасну поруку да се све може купити.

Зато борба против политичке корупције не смије бити ни селективна ни површна, већ мора бити досљедна, законита и темељна с циљем да одговорни буду кажњени, а не само послата порука у медијима. Истражни органи морају се водити познатом реченицом Мартина Лутера Кинга да "неправда било гдје представља пријетњу правди свуда". Ако институције селективно примјењују закон, или се правда користи као средство обрачуна, онда нисмо на путу правде, већ опасне политичке манипулације. Миличевић је већ раније био суочен с оптужбама па ослобођен због недостатка доказа. Уколико се и овај поступак заврши без правоснажне пресуде, мораћемо поставити питање да ли смо свједоци стварне борбе против корупције или понављања обрасца у којем се спектакуларна хапшења завршавају без епилога. Таква пракса обесмишљава рад истражних органа и баца сумњу на политичку инструментализацију правосуђа, а цех плаћају грађани. Када оптужени заврше на слободи, јавност с правом треба да пита да ли је ријеч о незнању, немару или нечему трећем? Све опције су подједнако опасне, јер ако институције постану алат за дисциплиновање, а не за правду, штета је за цијело друштво. Осим по правосуђу и правди оваква пракса удара и по џепу грађана, јер трошкове истрага, суђења и евентуалне одштете сносе искључиво порески обвезници. Зато је ово и тест за институције да покажу да нису само инструмент силе, већ и носиоци правде. Сократ је давно рекао: "Најгора неправда је глумити да си праведан, а не бити."

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.