Конкурси без кандидата

Давна прошла времена за здравство су она гдје се бирао кадар међу најбољима. Реалност је и више него поразна па тако све чешће чујемо како домови здравља широм Српске расписују конкурсе на које се нико не пријављује. Оно што је до прије неколико година звучало као изузетак, данас постаје правило.

Споменута проблематика, наравно, у коло повлачи и друге, јер док грађани очекују доступну и квалитетну здравствену заштиту, они који су дужни да им то обезбиједе воде све тежу борбу да попуне упражњена радна мјеста. Недостају им љекари, медицинске сестре и техничари, а посебно је тешка ситуација у мањим срединама.

Парадокс је у томе што на евиденцијама незапослених и даље има здравствених радника, и то баш оних којих мањка. Међутим, већина није спремна на компромис па углавном не желе да  прихвате посао у удаљенијим општинама и мањим мјестима. Разлози су различити, од ниских примања у односу на трошкове живота и путовања, до недостатка могућности за стручно усавршавање и напредовање. Једноставно речено, не виде рачуницу.

Посљедице највише осјећају службе хитне помоћи. Тамо гдје ради минималан број запослених, сваки одлазак на годишњи одмор, боловање или специјализацију ствара озбиљан проблем. Распореди се крпе из дана у дан и углавном се ради прековремено, а то не може да остане непримијећено на лицу мјеста. Наравно, за лошију здравствену услугу у овом случају најмање су криви љекари, људи од крви и меса који заслужују повремени одмор и слободан дан.

Проблем није настао преко ноћи. Годинама се говори о одласку здравствених радника у веће градове или иностранство, али се много мање говори о томе да је здравствени систем у мањим срединама постао неконкурентан чак и у односу на друге дијелове Српске. Млади љекар, па и медицинска сестра или техничар ће се прије одлучити за неку од установа секундарног нивоа у Бањалуци или Бијељини него за општину у којој нема адекватног смјештаја, вртића за дјецу или могућности да и његов брачни партнер пронађе посао.

Зато је погрешно проблем сводити искључиво на висину плате. Новац јесте важан, али није једини фактор. Питање је да ли локалне заједнице могу понудити услове који ће некога мотивисати да дође и остане. Ако не могу, онда ће конкурси без кандидата постати свакодневица.

На крају крајева, није само спорно питање о томе ко не жели да ради у мањем мјесту. Спорно је ко ће сутра да лијечи људе који тамо живе. И да ли ће уопште имати ко.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.