Колективни неуспјех

Двије године је прошло од телевизијске премијере домаће серије "Знам како дишеш", а почетком ове гледали смо и "Адолесценцију", "Нетфликсову" драму на исту тему, али све су то били пуцњи у празно, јер је све извјесније да нисмо научили лекцију.

У случају из Мркоњић Града ланац "лоших ђака" је подужи, од комплетног друштва које је подбацило до саме дјеце и родитеља. По ко зна који пут у јавности се отвара питање вршњачког насиља, али се медији углавном баве посљедицама и згражавањем над фотографијама са модрицама на тијелу.

О превенцији и едуковању младог нараштаја и даље говоримо спорадично и површно. А управо та тишина омогућава да проблем расте и да ескалира у неком од школских ходника.

Вршњачко насиље није пролазна фаза и не може да се "искоријени" тек тако, чак и кад (ако) се утврди чињенично стање у конкретном случају који је узнемирио јавност у Српској.

Оно је сигнал да нешто озбиљно недостаје у нашем односу према дјеци, присутност, разговор и спремност да реагујемо. Насиље се храни игнорисањем, а слаби онда када дијете зна да га неко чује и разумије. Требамо сви колективно да се присјетимо тога сваки пут када након посла одлучимо да не посветимо довољно пажње нашој дјеци.

Кампање о превенцији су, наравно, потребне и треба да их има без обзира на (углавном) јалов учинак. Међутим, свако од нас би требало да прави своје мини-породичне кампање, јер би превенција требало да крене првенствено из куће и то разговором.
Правовремено слушање, уочавање промјена у понашању и стварање сигурног простора да дијете научи да каже "бојим се" или "требам помоћ". То је сигуран рецепт,  а учинак ће бити бољи од било какве рекламе на ТВ-у.

Школе морају имати јасне процедуре и довољно стручног кадра, а родитељи морају бити партнери, нарочито они чија су дјеца насилници. Јер насиље не нестаје само од себе, нестаје када одрасли преузму одговорност.

Најважније је да дјеци покажемо да нису сама, а то можемо само правовременим реаговањем прије него што се проблем претвори у трауму. Зато смо у Мркоњићу и те како подбацили, и као друштво и као родитељи.

Случај у Мркоњић Граду, гдје је насиље трајало више од годину и по без адекватне реакције институција, јасно показује како игнорисање и одлагање одговорности доводе до ескалације. Потребно је хитно јачање протокола у школама и обука наставника за рано препознавање знакова насиља, јер само тако можемо спријечити да се слични случајеви понављају. На крају, свако од нас мора да се запита, да ли смо данас учинили довољно да наша дјеца осјете да су заштићена и вољена?

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.