Кодекси и преговарачи

БиХ је једна од оних специфичнијих земаља на мапи свијета којој никако не полази за руком да посложи коцкице унутар својих граница.

За такву слику треба да "захвали" понајвише домаћим усијаним главама те страним интересима, који би да од овог парчета земље најрадије направе своју сигурну луку, умјесто мирно и погодно мјесто за све њене становнике и добронамјерне путнике.

Дејтонски мировни споразум закључен је прије три деценије на америчком тлу. Још који дан и навршиће се пуних 30 година откако је објављена вијест о миру и томе како ће, од тога дана, изгледати БиХ - њено уставно уређење и све даље по реду.

На темељима потписа у Дејтону је тако створена нова уставна творевина и овјерене Република Српска и ФБиХ.

Три конститутивна народа - Срби, Хрвати и Бошњаци су добили своја права. Иако њихови политички представници нису претјерано задовољни отишли из Дејтона, јер је сваки сматрао и тражио за своју страну више од онога што је на крају понио кући, повратак је означио нови почетак на овом дијелу надалеко познатог брдовитог Балкана.

Међутим, мало помало, ствари су се промијениле. Промијенила се и БиХ, а с њом и Република Српска. Те промјене су углавном "рођене" насртањем на тај мировни споразум од стране оних који су тог 21. новембра 1995. године први стали иза њега.

Међународни представници у ликовима високих представника доказали су на дјелу како изгледа примјене силе у миру и како лако гази све па макар то био и један највиши правни акт који је, на првом мјесту, донио мир. Толико жељени мир за који се молио поштен и обичан народ. На свим странама.

Српска је примила понајвише удараца и остала без знатног броја овлашћења која је добила тог новембарског дана у Дејтону. ФБиХ је, с друге стране, била поштеђена, а разлоге за такав однос странаца није тешко препознати.

Како су године одмицале, усљед свих домаћих свјесних и присилних грешака те демонстрације силе и моћи свјетских дипломата, БиХ је попримила обрисе земље у којој се тешко долази до договора или уопште не долази те у којој нико никоме не полаже рачуне за грешке.

Чак ни то није чудно, с обзиром на то да су кодекси понашања запослених у огромном бирократском апарату одавно гурнути под тепих, без намјере да икада буду примијењени и да појединци буду кажњени за пропусте у раду.

Правила понашања су страна и већини политичара и све недвосмислено иде у правцу тврдње да се овдје мора нешто мијењати. Овако неће још дуго моћи.

Политичка криза још траје. Нове карте отварају и Вашингтон и Брисел, али било би лијепо да који добар потез учине и политички представници народа у БиХ. Заједничким снагама. Избор главног преговарача је добра прилика за то.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.