Ко у БиХ доноси законе

Парламент БиХ и њена Уставноправна комисија отвориле су питање које никада није до краја затворено - ко је стварни законодавац у земљи?

Да ли је то институција коју бирају грађани или међународни званичник, поготово неизабрани, који дјелује позивајући се на такозвана бонска овлашћења?

Недавни закључак Комисије да Кристијан Шмит нема уставну надлежност да намеће законе није правоснажна одлука, нити сам по себи мијења правни поредак, али јесте снажан сигнал. И то сигнал који долази из законодавног дома државе, а не са маргине политичке сцене. Порука је - ако закон може донијети један човјек, без расправе, амандмана и гласања, чему онда служи парламент?

Кристијан Шмит је 2023. године наметнуо измјене Кривичног закона БиХ и увео затворске казне за непоштовање својих одлука. Те одредбе нису прошле парламентарну процедуру, нису добиле подршку посланика и нису прошле ни минимум демократске контроле. Ступиле су на снагу објавом на сајту Канцеларија високог представника.

У сваком уставном поретку кривично законодавство доноси искључиво парламент, јер кривично право није комад папира већ израз државног суверенитета. Када ту надлежност преузме неизабрани страни званичник, онда то није ништа друго до директно задирање у суверену власт.
Бонска овлашћења нису дефинисана Уставом БиХ. Она су политички механизам настао у послијератном контексту и замишљена су као изузетак. Постала су инструмент насилног управљања. Изузетак је претворен у правило, привремено у трајно. То више није "међународна подршка", већ систем у којем један човјек може прописати кривично дјело и казну затвора. Ако то није рушење суверенитета, шта је онда?

Кључ је сада у рукама Уставног суда БиХ. Ако та институција утврди да високи представник нема уставну и законодавну надлежност, а што нема, отвориће се читав низ питања – од преиспитивања пресуда до статуса бројних наметнутих закона из протеклих деценија. То би био јасан рез између протектората и суверенитета. Међутим, ако Суд странаца остане при досадашњој пракси и аминује законодавну улогу Шмита, порука ће бити недвосмислена - БиХ има парламент, али га и нема.. Има институције, али коначну ријеч доноси неизабрани странац.

Случај у којем је суђено предсједнику Милораду Додику само је оголио суштину проблема. Ријеч је о преседану – може ли страни званичник прописати норму по којој ће домаћи судови судити изабраним представницима народа? Парламент не може бити декор у властитој држави. Не може бити фикус. Ово је тренутак у којем се мора повући јасна линија. У преводу: или је закон воља изабраних представника, или је декрет једног човјека изнад институција. Трећег нема.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.