Каменовање правде

Када је архиђакон Стефан изведен пред Синедрион, није му суђено зато што је изнио лаж, нити зато што су његове тврдње биле чињенично погрешне. Суђено му је зато што је говорио истину која је подривала ауторитет једне друге, институционализоване и самодовољне "истине". Његово дуго и аргументовано излагање, забиљежено у Дјелима апостолским, није изазвало потребу за контрааргументом, већ бијес; није изазвало дјелотворну расправу, већ каменовање. Тај тренутак остао је један од најранијих и најјаснијих библијских примјера осуде права на истину.

Синедрион је био немилосрдни чувар догме, а не суд правде. Он није утврђивао шта је истинито, већ шта је дозвољено мислити и говорити. Стефан није осуђен зато што није био у праву, него зато што је био опасан по монопол над истином. Управо ту се рађа архетип институције која кажњава мисао - не ради заштите истине, већ ради заштите поретка.

Синедрион је до данас остао метафора моћи која суди унапријед; гдје је пресуда позната прије расправе; гдје институционална неправда добија заједничку форму закона, науке или морала; гдје суђење не тражи истину, већ јерес која доводи у питање званични наратив; гдје се прогања мишљење које угрожава постојећу хијерархију.

Центар моћи

Када се каже да о нечему одлучује Синедрион, то обично значи да постоји невидљиви центар моћи који одлучује о томе ко је у праву, а ко није; да се морал и истина монополизују; да се носиоци различитог мишљења третирају као кривци, а не као саговорници.

Тај образац се у различитим историјским облицима понављао кад год је власт покушавала да своју истину претвори у недодирљиву догму, а неслагање третира као злочин. Досљедно су га слиједили и фашисти и комунисти. Данас га све више примјењује и актуелни милитантни либерали политичког Запада. Типичан експонент те политичке филозофије је високи представник међународне заједнице у БиХ.

Зато није случајно што је у савременом контексту једној таквој "истини" засметало и то да 9. јануар - дан архиђакона Стефана - буде Дан Републике Српске. Симболика тог датума у срце убада савремене неолибералне ратнике који не могу да поднесу да право на истину има ико други, осим њих. Они не знају да је истина обавеза савјести српског народа, која је за вјечност усађена у његову душу кроз Светосавски и Видовдански завјет.

Још радикалнији примјер налазимо у поступању Синедриона након Христовог васкрсења, када старјешине народа, суочене са непобитним чињеницама, не покушавају да их оповргну, већ их криминализују кроз организовану лаж. Истина се не демантује - она се ставља ван закона. Овдје Синедрион дефинитивно постаје апарат за контролу смисла.

Тај моменат је кључан: Синедрион није негирао чињенице зато што их није познавао, већ зато што су оне подривале његов ауторитет. Истина је морала бити проглашена недопустивом, а лаж легализована ради "вишег циља". Тако се рађа модел власти у којем институција не тражи истину, већ је производи; не штити право, већ сопствени континуитет.

Овај образац слиједе и инквизицијски судови. Синедрион као и инквизицијски судови нису били судови истине, већ судови страха. Први је осудио Христа не зато што је кршио Закон, него зато што је његова истина разобличавала лицемјерје религијске елите; други је спаљивао јеретике не зато што су били у криву, већ зато што су мислили слободно. И један и други нису бранили вјеру, већ власт над вјером, не Бога, већ институцију. Када истина постане пријетња поретку, суд престаје да тражи доказе и почиње да тражи жртве - а управо ту почиње и Синедрион и инквизиција, као трајни симболи правде која је издала своју сврху.

Управо тај модел препознаје се и у савременој пракси институција у Босни и Херцеговини, прије свега у одлукама Уставног суда БиХ које се односе на имовину Републике Српске. Иако је уставни текст јасан у погледу надлежности и структуре државе, суд својим пресудама систематски уводи нову "уставну истину" која не проистиче из слова Устава, већ из његовог политички пожељног тумачења. Као и код Синедриона, чињенице нису спорне - спорно је ко има право да им да коначно значење.

Још је Черчил говорио: "Ако се чињенице не слажу са мојим ставовима - тим горе по чињенице."

Проглашавањем имовине Републике Српске "државном", супротно уставном поретку, Уставни суд БиХ више не дјелује као тумач Устава, већ као његов коректор и творац. Право се не чита, већ преобликује; Устав се не примјењује, већ превазилази. На тај начин суд престаје бити правна институција, а постаје нормативни орган, који, попут Синедриона, прописује дозвољену истину. Суд се не понаша као арбитар, већ као чувар догме, а право се користи као инструмент дисциплиновања.

Обрасци

Исти образац видљив је и у забрани научног, правног и јавног преиспитивања једне судске квалификације о Сребреници. У свим друштвима која себе сматрају демократским, историјске интерпретације се расправљају, а судске пресуде анализирају. Научна критика није кривично дјело. Овдје се, међутим, судска одлука проглашава догмом; преиспитивање се криминализује, а аргументе замјењује службени наратив владара.

У пресудама Суда БиХ због "непоштовања одлука високог представника", Синедрион је још видљивији. Суд БиХ постаје инструмент, а не арбитар. Он не суди о истини или лажи и не штити јавни ред. Он штити ауторитет једне личности која није демократски изабрана, није одговорна грађанима БиХ и дјелује изнад Устава, парламента и јавне расправе. Његове одлуке имају снагу закона, нису подложне уставној контроли и не трпе преиспитивање. Судска власт ту више не санкционише противправно дјеловање, већ одступање од прописаног наратива. Истина се не брани доказима, већ казнама; не аргументима, већ ауторитетом.

Зато отпор таквом систему није напад на право, већ његова одбрана. Као што Стефан није напао Закон, већ злоупотребу Закона, тако и критика високог представника, Уставног суда БиХ и Суда БиХ не значи негирање уставности и законитости, већ одбијање да се прихвати институционализована лаж као правна истина.

Као што је Синедрион осудио архиђакона Стефана јер је подсјетио да Бог није заточен у храмовима и институцијама, тако се и данас кажњава свако ко подсјети да право није власништво судова, нити истина власништво међународних представника. Од каменовања до судских пресуда, образац је исти: институција која себе прогласи чуварем истине врло брзо постаје њен највећи противник.

Зато архиђакон Стефан и даље остаје опасан симбол. Не зато што подстиче сукоб, већ зато што разобличава лажну неутралност моћи. Он подсјећа да право на истину претходи свакој пресуди, да је старије од сваког суда и да не може бити укинуто декретом. Управо у том подсјећању лежи разлог због којег је и данас непожељан - и као празник, и као симбол, и као истина.

Е баш зато, Срби треба да га вјечно прослављају.

Посланици у Скупштини 9. јануара 1992. године, вјероватно, нису били свјесни због чега је Господ занавијек спојио Светог архиђакона Стефана са Републиком Српском. Годинама касније та Божја промисао се пројављује као позив српском народу да, и по цијену страдања, попут Стефана, брани истину и супротстави се свим облицима синедрионских пресуда.

Синедрион је каменовао Стефана јер је одбио да се одрекне истине у корист институције. Политичка елита либералног Запада данас кажњава читаву Републику Српску јер одбија да се одрекне крваво стеченог уставног права у корист наметнуте догме. Разлика је само у методи, не у суштини: некада је летјело камење, данас лете пресуде. Али мета је иста - право на истину. Када суд постане власник истине, а не њен слуга, право умире, а моћ остаје једини аргумент. И то је тренутак у којем свака институција, ма како се звала, престаје бити суд и постаје Синедрион. Е неће моћи - снажно одговара расвијешћени српски народ.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.