Кад славине утихну

Некоме љето доноси радост, а некоме осјећај преживљавања у пустињи. Први озбиљнији топлотни талас сваке године доноси исту причу. Чесме пресуше, рестрикције постану правило, а људи се сналазе како знају и умију.

Док надлежни кривца виде у "нерационалној потрошњи", Бањалучанима над главама и даље виси проблем дотрајале и преоптерећене водоводне мреже, за коју мјештани појединих насеља тврде да је стара и више од пола вијека. Таква мрежа тешко да ће пратити раст броја становника.

Незадовољство грађана којима је најављено да воде неће бити од 18 часова до осам ујутру не може бити мање од температуре која ових дана пржи асфалт. Ако се ванредна ситуација проглашава из године у годину, онда она више није ванредна, него очекивана. Није спорно да се ради на пројектима попут система "Туњице 1 и 2", али онима који сваког љета пуне канте и прилагођавају живот рестрикцијама тешко је објаснити зашто су рјешења почела стизати тек када је проблем одавно постао хроничан. Ако је јасно да проблем није нов, зашто град не обезбиједи цистерне воде умјесто да очекује од грађана да сами сносе такав удар по џепу или да чекају крај радова?

Грађани, изгледа, траже чуда. Траже да вода не буде лутрија која зависи од времена или среће да живе неколико метара ниже од комшије. Домаћинства 14 сати остају без елементарних услова, па и могућности пуштања воде у тоалету гдје би требало да се подразумијевају, а не да су привилегија.

Они којима радни дан не завршава у 16 часова остају без могућности основне хигијене по повратку кући. Ко рано рани, ни двије капи воде не граби, а зубе, по свему судећи, пере флашираном водом. У тешкој ситуацији су и домаћинства с новорођенчадима, јер њихове потребе не прате распореде рестрикција. Немају сви ни клима-уређаје, па је хладан туш често једини спас. Старији људи на селима улажу вријеме и труд у своје баште. Залијевање није хир и сулудо је очекивати да неко са скромном пензијом плати цистерну воде или мирно гледа како му суша уништава усјеве. Не може ни сваки родитељ платити љетовање, па дјетету напуни базен у дворишту у којем иста вода уз хемијска средства остаје неколико седмица, па и читаву сезону.

Лако је прстом показати на базене и баште, али је теже објаснити зашто водовод у граду са више од 180.000 становника није способан да издржи оно што се сваког љета унапријед зна да долази.

Посљедице проблема у бањалучком водоводу често сносе и становници Лакташа који се снабдијевају водом из истог система. Мјештани Слатине, Трна, Јаблана и околине и даље памте вишемјесечне рестрикције претпрошлог љета. Вода и кад би дошла дуго није личила на питку.

Нереално је грађанима сугерисати да сами траже алтернативе, док истовремено плаћају воду коју често ни не добију како треба. Основни услови за достојанствен живот не би смјели зависити од импровизације.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.