Кад и свето није свето

Српски живаљ у ФБиХ је, готово, могуће пребројати на прсте, али пркосно не желе да се одрекну дједовине и очевине, кућног прага и свог парчета земље, ма колико било тешко. А тешко је и октобра 2026. године као и ономад када су од тих згаришта поново подизали огњишта.

Са подручја данашње Федерације протјеране су хиљаде душа. Неке процјене говоре да 300.000 па чак и 400.000 особа, данас расутих свуда по свијету, а истих коријена, имају законско право на неку непокретност у том дијелу БиХ. Било да је ријеч о кућама, њивама, шумама.

Како би их подсјетили на богатства која имају и указали на могућност да би им у великој мјери могла да буде отета у, према многим оцјенама, подмуклом процесу усклађивања земљишних књига, Српска и Србија су прије неколико година стале иза једне кампање с циљем да пробуде што више оних с правом на имовину у ФБиХ.

Одјек је, како су тада тврдили, био добар. Извјештали су о људима који су се информисали, покретали оставинске поступке и уписивали на себе оно за шта су им преци, вриједни домаћини, давали и посљедњи атом снаге.

Ипак, свјесни да је буђење свијести и осјећаја код свих "пикираних" у домену научне фантастике, чувари права српског народа у ФБиХ наставили су да се у тишини боре за оне који су одлучили да се врате на кућни праг и наставе живот на том броју. Упркос и томе што бездушници руше и споменике, православне крстове, скрнаве цркве.

И на тим примјерима се показује докле неко може да иде. Да ли због мржње или вишка адреналина, није ни битно, а на те случајеве су се надовезали и други. Још подмуклији.

Одбор за заштиту права Срба у ФБиХ је, пописујући нападе на српска гробља, почео да упозорава на нешто што се дешава далеко од очију јавности. На књижење имовине СПЦ на оне који или то нису или чак и не постоје, а све да би се, без икакве дилеме, избрисао и најмањи доказ да су Срби икада живјели на подручју ФБиХ.

А живјели су и томе свједоче управо датуми на споменицима. О томе свједоче православне цркве. О томе свједоче и они који су се вратили тамо одакле су почетком деведесетих морали да бјеже, али и они који данас живе ко зна гдје, али не дају да коров освоји кућни праг.

Доказ, међутим, да они који су себи зацртали да ће избрисати сваки траг о постојању Срба јесте најновије откриће да је Општински суд у Градачцу 2008. уписао православни храм Светог Илије, изграђен 1895. године у власништво непостојеће цркве и титулара "Источна православна црквена општина у Градачцу".

Књиге крију сигурно још оваквих примјера, а из њих је и више него видљиво да некима није свето ни оно што је свето од момента кад је настало. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.