Достојанство на рате

Шта је, заправо, достојанствена плата, да ли је то она од које човјек може нормално да живи и од које му на крају мјесеца нешто и остане.

Да ли је то оно када човјек не треба да размишља шта ће прво да плати ако му истовремено цркне ауто, поквари се веш-машина и дјетету затребају патике. Ако је то достојанство, онда код нас, осим мањине привилегованих, многи о достојанству могу само да сањају. 

Истраживање Савеза синдиката показало је оно што грађани одавно знају. Чак 94,15 одсто испитаних сматра да је за достојанствен живот потребна плата од најмање 2.000 марака, док 46,91 одсто прима до 1.450 марака. 
Бројке су хладне, али живот није и иза њих је родитељ који бира између дјететових патика и поправке аутомобила, пензионер који вага између лијека и рачуна. 

Међутим, док ове бројке указују на тешку стварност од оних који нама владају слушамо како имамо најјефтинију струју, гориво, ово или оно. Само се заборави поменути однос примања и трошкова, јер може нешто бити јефтиније него у другој земљи, али ако је плата вишеструко мања, грађанину је то на крају много скупље. Код нас је јаз између плата и трошкова толико дубок да плата трчи маратон за рачунима и цијенама који увијек имају неколико корака предности.  Што би рекао народ "Куја не може стићи зеца".

С друге стране сурова реалност радничке класе огољена је бројкама које кажу да је за пет година добит фирми у Српској порасла чак 102 одсто, а плате свега 23 одсто. Док се добит више него удвостручила, примања радника остала су далеко иза ње. Послодавци пак опет кукају и док су некада радничкој класи поручивали: "Ако нећеш ти, има ко хоће", данас, када радника има све мање, прича се промијенила. Сада се кука како су намети велики, како држава узима превише и како је тешко пословати. 

Можда у жалбама има зрно истине, али се много рјеђе прича о скупим аутомобилима, вилама, маржама и добити коју многи крију као змија ноге.

Држава, опет, има свој рецепт и хвали се најјефтинијим овим или оним, док грађанин рачуна шта може купити од онога што му остане послије рачуна. Све то помало личи на оно "село гори, а баба се чешља". 

Достојанствена плата није само цифра од 2.000 марака, већ могућност да човјек од свог рада живи без страха од првог већег рачуна, квара или болести. 

Можда цијело ово стање најбоље описује Ничеова мисао: "Када дуго гледаш у бездан, бездан почиње да гледа у тебе." Ми у тај бездан између примања и трошкова већ дуго гледамо. Сваким даном све је дубљи. 

Док год будемо говорили о јефтиној струји, јефтином гориву и јефтином животу, а не будемо гледали колико грађанин заиста може да купи од плате, тај бездан гледаће назад у нас. Он ће нас полако прогутати.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.