Stav
Foto: Glas Srpske
Šta je, zapravo, dostojanstvena plata, da li je to ona od koje čovjek može normalno da živi i od koje mu na kraju mjeseca nešto i ostane.
Da li je to ono kada čovjek ne treba da razmišlja šta će prvo da plati ako mu istovremeno crkne auto, pokvari se veš-mašina i djetetu zatrebaju patike. Ako je to dostojanstvo, onda kod nas, osim manjine privilegovanih, mnogi o dostojanstvu mogu samo da sanjaju.
Istraživanje Saveza sindikata pokazalo je ono što građani odavno znaju. Čak 94,15 odsto ispitanih smatra da je za dostojanstven život potrebna plata od najmanje 2.000 maraka, dok 46,91 odsto prima do 1.450 maraka.
Brojke su hladne, ali život nije i iza njih je roditelj koji bira između djetetovih patika i popravke automobila, penzioner koji vaga između lijeka i računa.
Međutim, dok ove brojke ukazuju na tešku stvarnost od onih koji nama vladaju slušamo kako imamo najjeftiniju struju, gorivo, ovo ili ono. Samo se zaboravi pomenuti odnos primanja i troškova, jer može nešto biti jeftinije nego u drugoj zemlji, ali ako je plata višestruko manja, građaninu je to na kraju mnogo skuplje. Kod nas je jaz između plata i troškova toliko dubok da plata trči maraton za računima i cijenama koji uvijek imaju nekoliko koraka prednosti. Što bi rekao narod "Kuja ne može stići zeca".
S druge strane surova realnost radničke klase ogoljena je brojkama koje kažu da je za pet godina dobit firmi u Srpskoj porasla čak 102 odsto, a plate svega 23 odsto. Dok se dobit više nego udvostručila, primanja radnika ostala su daleko iza nje. Poslodavci pak opet kukaju i dok su nekada radničkoj klasi poručivali: "Ako nećeš ti, ima ko hoće", danas, kada radnika ima sve manje, priča se promijenila. Sada se kuka kako su nameti veliki, kako država uzima previše i kako je teško poslovati.
Možda u žalbama ima zrno istine, ali se mnogo rjeđe priča o skupim automobilima, vilama, maržama i dobiti koju mnogi kriju kao zmija noge.
Država, opet, ima svoj recept i hvali se najjeftinijim ovim ili onim, dok građanin računa šta može kupiti od onoga što mu ostane poslije računa. Sve to pomalo liči na ono "selo gori, a baba se češlja".
Dostojanstvena plata nije samo cifra od 2.000 maraka, već mogućnost da čovjek od svog rada živi bez straha od prvog većeg računa, kvara ili bolesti.
Možda cijelo ovo stanje najbolje opisuje Ničeova misao: "Kada dugo gledaš u bezdan, bezdan počinje da gleda u tebe." Mi u taj bezdan između primanja i troškova već dugo gledamo. Svakim danom sve je dublji.
Dok god budemo govorili o jeftinoj struji, jeftinom gorivu i jeftinom životu, a ne budemo gledali koliko građanin zaista može da kupi od plate, taj bezdan gledaće nazad u nas. On će nas polako progutati.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.
