Јереси Вартоломеја

Савремени геополитички процеси глобалних размјера и друштвено-политичке кризе изазване агресивним насађивањем либералне идеологије несумњиво су оставиле и негативан утицај на васељенско Православље.

Са великим осјећајем жаљења морамо признати чињеницу да се Православна црква данас у цјелини суочава са великим бројем изазова и тешких проблематичних ситуација, који у својој суштини представљају резултат континуираног рада усмјереног на дискредитацију и омаловажавање Православља, као једине искрене бране у борби против различитих глобалистичких процеса.

Православље као једини исправни и непогрешиви чувар изворног јеванђељског учења, остаје усамљено у жељи да сачува свијет и човјечанство у оквирима високоморалних вриједности, гдје би сваки човјек имао могућност за достојанствени и слободан избор.

ДАВАЊЕ ТОМОСА

Данас постаје и сувише очигледно да је отворени раскол унутар Православља, који је био директно изазван давањем томоса о аутокефалности украјинским расколницима од стране константинопољског патријарха Вартоломеја, само кулминација вишедеценијског смишљеног угњетавања православне вјере од стране западних империјалистичких кругова.

Раскол у Украјини који је данас постао главна и основна рана која све више и дубље разара јединство Православнога свијета, открио је све тајне закулисног рада усмјереног на подривање ауторитета Православне Цркве.

Обрачун са Православном црквом Московске Патријаршије, као највећом помјесном православном црквом, која је као најдоминантнија призвана да глобално штити интерес и постулате православног учења, започет је трагичним догађајима у братској Украјини.

РАСКОЛНИЦИ

Стварање такозване православне цркве у Украјини, у којој је главни актер и реализатор био вашингтонски изасланик - цариградски патријарх Вартоломеј, била је започета права офанзива против Руске Православне Цркве, која је имала за циљ да неповратно и идеолошки разбије јединство православног свијета. Управо сва одговорност за страдања и гоњења милиона канонских хришћана у Украјини лежи на савјести патријарха Вартоломеја.

Од самога почетка било је јасно да је православна црква Украјине, створена по жељи западних ментора, чисто политички пројекат и да у њој не постоји ни најмањи дашак духовности. Представници ове псеудоцркве чак и не заслужују да буду названи "расколницима" - ово је права секта, резултат политичких технологија, која у суштини нема никакве везе са историјом хришћанства.

На овај начин, украјинско црквено питање, које се нашло у епицентру свеправославног сукоба, далеко је од локалног значаја. Оно је разоткрило проблем посебних размјера и открило озбиљно нарушавање канонског поретка православне вјере.

Фанар је својим једностраним поступцима погазио темељне принципе православне еклисиологије, које се у најмању руку може квалификовати као чисти облик јереси.

Цариградски патријарх се уз грубо нарушавање православне традиције и канонског поретка самовољно и званично прогласио за поглавара свих православних поглавара - у неканонском томосу о "давању аутокефалности" такозваној цркви Украјине, он потврђује да по дугогодишњем примјеру римских папа, себе истиче на чело цијеле Православне цркве.

КРИЗА НИЈЕ СЛУЧАЈНА

Иако је ријетко ко могао да замисли овако брзо погоршање ситуације у свјетском православљу, криза која је избила није случајна и никако се не своди само на личну позицију патријарха Вартоломеја.

Може се рећи да је овај проблем сазријевао деценијама, па чак и вјековима. Његове премисе су делимично етнофилетске природе (предност националних интереса над општим црквеним интересима), а дијелом и геополитичке. У овом случају постоји и компонента корупције.

Стога је потребно истаћи да је главни фактор који вјековима подрива црквено јединство Православља, а који је у наше вријеме достигао своју кулминацију, културни и вјерски шовинизам својствен неким грчким црквеним великодостојницима, који они јединодушно и узвишено називају хеленизмом.

Ниједан народ, ма какав траг оставио у црквеној историји, не може тражити било какву вјерску искључивост и на основу тога захтијевати супремацију над другим хришћанским народима и њихову потчињеност.

Ипак, овакве тврдње грчких духовних вођа (не свих, наравно) биле су многократно присутне у историји, а данас у личности патријарха Вартоломеја посебно громогласно одзвањају. Обим хеленских претензија на црквену превласт одређивала је прије свега политичка ситуација.

ТЕЖЊЕ ФАНАРА

Последњих година, како се чини патријарху Вартоломеју, геополитичка ситуација је постала најповољнија за реализацију дугогодишњих тежњи Фанара да успостави своју хегемонију у свјетском Православљу.

Најприје је извршен покушај да се овај циљ постигне „на културан начин“, преко одржавања Критског сабора, чија сврха, наравно, није била да се ријеше нека нагомилана питања унутар Православља, већ да се одобри нови модел управљања Православне Цркве са васељенским патријархом без премца на челу.

Након што је овај план пропао милошћу Божјом, Фанар је прешао на борбу за свој суверенитет "на некултуран начин", користећи идеолошки курс колективног Запада усмјерен на изолацију Русије и жељу да се Украјина и њен народ у потпуности одвоје од духовне и историјске везе са матицом Русијом. Стога је Фанар у лицу патријарха Вартоломеја добровољно примио на себе улогу једне у низу политичких полуга која има стратешки циљ да разбије јединство не само руско-украјинског односа, него и саму природу јединства Православне Цркве.

ПРВЕНСТВО ЧАСТИ

Многи Константинопољски патријарси кроз историју постојања ове помјесне православне цркве, претендовали су на канонски неосновану и неоправдану идеју о "првенству части" у православном свијету.

Међутим, тешко је сјетити се да је било ко од њих више него патријарх Вартоломеј, са таквом бирократском опсесијом, захтијевао моћ која би била упоредива са положајем римског папе у католичком свијету.

Личносна острашћеност за влашћу и стремљење да се по сваку цијену домогне до нових територија издваја личност Вартоломеја као једну од најнегативнијих персона у цјелокупној историји цариградске цркве и православља уопште.

Понашање Вартоломеја може се слободно дефинисати као нека врста нове јереси "вартоломејинизма" или православна верзија папоцезаризма, која пријети новим историјским расколом у православљу. Да бисмо разумјели шта је цариградског патријарха довело до ове ивице, потребно је погледати неке од кључних догађаја у његовом животу и спољашњим утицајима којима је он био окружен.

Старјешина храма Светог Василија Острошког у Бањалуци Миладин Митровић

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.