Између традиције и стварности

Да ли је у питању помодарство или једноставно вријеме у којем живимо, оптерећени егзистенцијалним проблемима и све више окренути сами себи, тек број склопљених бракова у Републици Српској не улива оптимизам.

Иако те бројке не говоре све, довољно јасно указују да се однос према браку и породици осјетно мијења.

У нашем народу породица је одувијек била светиња, темељ на којем су се градиле и кућа и држава. Код старијих генерација и данас је присутно увјерење да човјек без породице није у потпуности испунио своју животну улогу. Такав поглед, међутим, све чешће долази у сукоб са стварношћу у којој брак више није нешто што се подразумијева, већ одлука која се дуго одмјерава.

Млади данас касније завршавају школовање, теже долазе до сталног запослења и ријешеног стамбеног питања, па се и ступање у брак све чешће одгађа.

Иако се већина младожења и невјеста и даље вјенчава у двадесетим и тридесетим годинама, статистика биљежи и бракове склопљене у позном животном добу. Податак да је прошле године најстарији младожења имао 89, а најстарија невјеста 74 године показује да за љубав, ипак, никада није касно.

Истовремено, каснији улазак у брак оставља и трага на демографској слици, јер се скраћује период у којем парови могу планирати потомство. Уз то, ни разводи нису ријеткост, што додатно потврђује да ни формално склопљен брак није гаранција трајности.

С друге стране, број склопљених бракова није потпуно поуздан показатељ стварног стања, јер све више парова живи у ванбрачним заједницама које не улазе у званичну статистику. То не мора значити и одустајање од заједничког живота, већ промјену његове форме, па није необично да двоје људи годинама дијеле исти кров и обавезе, а да се пред матичарем појаве тек када стигне дијете или се јави потреба за већом сигурношћу.

Прихватајући савремене животне обрасце, који нам углавном долазе са Запада, све више људи сматра да живот без "званичног папира" доноси више слободе и мање притиска. Ипак, искуство показује да одговорност не нестаје самим изостанком брака, посебно онда када су у питању дјеца.

О томе да ли је боље живјети у брачној или ванбрачној заједници не треба доносити коначне судове. Свако има право да свој живот уреди онако како сматра да је најбоље, али друштво не би смјело да занемари чињеницу да без стабилних породица нема ни стабилне будућности. Јер, без обзира на форму заједнице, најважнији су љубав, поштовање и разумијевање, а све остало је мање важно.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.