Изгубљен Први мај

Први мај у Републици Српској данас више личи на тихо подсјећање на радничка права и положај, него на гласну борбу. Некада симбол достојанства, солидарности и заједништва, овај датум све више губи своју суштину и претвара се у још један нерадни дан испуњен роштиљем и заборавом. Нажалост, разлога за славље заправо нема.

Према подацима Синдиката Српске просјечна плата од 1.644 марке остаје недостижна за више од двије трећине запослених, док су у реалном сектору, зараде још ниже и крећу се између 1.240 и 1.400 КМ. Истовремено, трошкови живота незаустављиво расту. Цијене хране, комуналија и горива одавно су побјегле приходима, а инфлација је постала трајно стање и у таквом односу снага, радници не живе већ многи једва преживљавају.

Кад на то додамо бруталну реалност да што су цијене веће, то су и буџетски приходи што је подстицај за власт да ћути, а не да се гласно бори за поданике. Држава тако постаје нијеми посматрач, којем високе цијене не сметају и терет кризе се пребацује на леђа оних који га најмање могу носити. Уз све то трговцима је скоро пуштено на вољу да формирају цијене како хоће. Иако су с циљем заштите потрошача усвојене максималне марже, оне не значе ништа кад су казне за њихово кршење мизерне.

Додатни проблем је потпуни изостанак системског уређења радничких права и већ десет година Српска нема општи колективни уговор.

То није само административни пропуст већ је пораз социјалног дијалога. Према подацима Синдиката Српске, више од 280.000 радника нема уређена радничка права. Они су тако остављени да раде у условима који зависе искључиво од воље послодавца.

Без колективног уговора углавном нема регреса, нема јасно дефинисаног топлог оброка, нема додатних дана одмора по основу стажа. Закон о раду, без овог оквира, оставља радницима минимум минимума.

Међутим, више од ових лоших услова, забрињава радничка тишина. Изгледа да су се и они уморили од борбе која не даје резултате. Синдикати су ослабљени, држава незаинтересована, а појединац препуштен сам себи. У таквом амбијенту, одлазак радне снаге постаје логична одлука. Истраживања показују да би плата од око 2.000 КМ била граница која би задржала људе. Све испод тога је, за многе, разлог за одлазак.

Можда ову стварност најбоље описује мисао "Није највеће зло у томе што зли људи чине неправду, него што добри људи на то пристају ћутањем." Управо то ћутање данас одзвања гласније од било какве првомајске параде.

Зато Први мај више није питање традиције, него питање одговорности и уколико радници немају разлога да славе друштво има обавезу да се запита гдје смо данас и докле овако. Изгледа да је Први мај изгубљен у преводу.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.