Izgubljen Prvi maj

Prvi maj u Republici Srpskoj danas više liči na tiho podsjećanje na radnička prava i položaj, nego na glasnu borbu. Nekada simbol dostojanstva, solidarnosti i zajedništva, ovaj datum sve više gubi svoju suštinu i pretvara se u još jedan neradni dan ispunjen roštiljem i zaboravom. Nažalost, razloga za slavlje zapravo nema.

Prema podacima Sindikata Srpske prosječna plata od 1.644 marke ostaje nedostižna za više od dvije trećine zaposlenih, dok su u realnom sektoru, zarade još niže i kreću se između 1.240 i 1.400 KM. Istovremeno, troškovi života nezaustavljivo rastu. Cijene hrane, komunalija i goriva odavno su pobjegle prihodima, a inflacija je postala trajno stanje i u takvom odnosu snaga, radnici ne žive već mnogi jedva preživljavaju.

Kad na to dodamo brutalnu realnost da što su cijene veće, to su i budžetski prihodi što je podsticaj za vlast da ćuti, a ne da se glasno bori za podanike. Država tako postaje nijemi posmatrač, kojem visoke cijene ne smetaju i teret krize se prebacuje na leđa onih koji ga najmanje mogu nositi. Uz sve to trgovcima je skoro pušteno na volju da formiraju cijene kako hoće. Iako su s ciljem zaštite potrošača usvojene maksimalne marže, one ne znače ništa kad su kazne za njihovo kršenje mizerne.

Dodatni problem je potpuni izostanak sistemskog uređenja radničkih prava i već deset godina Srpska nema opšti kolektivni ugovor.

To nije samo administrativni propust već je poraz socijalnog dijaloga. Prema podacima Sindikata Srpske, više od 280.000 radnika nema uređena radnička prava. Oni su tako ostavljeni da rade u uslovima koji zavise isključivo od volje poslodavca.

Bez kolektivnog ugovora uglavnom nema regresa, nema jasno definisanog toplog obroka, nema dodatnih dana odmora po osnovu staža. Zakon o radu, bez ovog okvira, ostavlja radnicima minimum minimuma.

Međutim, više od ovih loših uslova, zabrinjava radnička tišina. Izgleda da su se i oni umorili od borbe koja ne daje rezultate. Sindikati su oslabljeni, država nezainteresovana, a pojedinac prepušten sam sebi. U takvom ambijentu, odlazak radne snage postaje logična odluka. Istraživanja pokazuju da bi plata od oko 2.000 KM bila granica koja bi zadržala ljude. Sve ispod toga je, za mnoge, razlog za odlazak.

Možda ovu stvarnost najbolje opisuje misao "Nije najveće zlo u tome što zli ljudi čine nepravdu, nego što dobri ljudi na to pristaju ćutanjem." Upravo to ćutanje danas odzvanja glasnije od bilo kakve prvomajske parade.

Zato Prvi maj više nije pitanje tradicije, nego pitanje odgovornosti i ukoliko radnici nemaju razloga da slave društvo ima obavezu da se zapita gdje smo danas i dokle ovako. Izgleda da je Prvi maj izgubljen u prevodu.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.