Изгубљен компас

Када униформа постане параван, а значка средство зараде, јасно је да смо изгубили компас. Најновије хапшење полицајаца на подручју Тузле због сумње да су умијешани у проституцију и трговину људима, није само морални суноврат појединаца, већ је огледало институције која се навикла да гледа у другу страну.

Што би рекао Фридрих Ниче: "Онај ко се с чудовиштима бори треба пазити да и сам чудовиште не постане". Управо то се десило ухапшеним полицајцима.

Јер кад они који би требало да нас штите постану дио исте мреже зла од које би да нас сачувају, питање више није "ко је крив", него "ко је уопште остао чист". Ниче такође каже да "ако довољно дуго гледаш у бездан, бездан ће гледати у тебе", а у овом случају осумњичени полицајци изгледа су предуго гледали у њега и постали дио бездана криминала и корупције.

Случај у Тузли само је посљедњи у низу, сјетимо се инспектора Младена Миловановића из МУП-а Српске, ухапшеног јер је, према оптужбама, кокаин договарао преко "Скај" апликације.

Да није тужно, било би смијешно, а свакако нам може послужити за неки филмски сценарио. Јер када службено лице државе користи службени телефон да се договара о криминалним пословима и то оно које би, у нормалној земљи, требало да их разоткрива, нема се шта рећи.

Међутим, већи је проблем што ово више није инцидент, већ системска посљедица корупције која се храни ћутањем и лојалношћу "својима". Кад институције науче да грешке својих затварају у фиоку, а не у затвор, онда криминал постаје дио система, не изузетак.

Филозоф би рекао да зло није побиједило јер је јако, већ због тога што је правда одлучила да ћути. Код нас је ћутање одавно службени тон.

Тако док обичан човјек мора доказивати невиност за сваку ситницу, "службеници" имају привилегију да буду осумњичени, али и даље поштовани. И тако се прави држава у којој закон не важи једнако за све, него према степену припадности, послушности и корисности.

Због свега реченог хапшење у Тузли није само вијест дана, већ подсјетник да и морално дно има свој службени број и чин, а да корупција није аномалија система, већ његов највјернији сарадник.

Нажалост, када полиција престане да штити грађане, а почне да штити себе, онда нам не требају криминалци споља. Имамо их унутра, у униформи.

На крају она Кантовска да "из кривог дебла човјечанства још није извађено ништа право" одлично описује нашу ситуацију.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.