Историјске лекције из реалполитике

Предсједник САД Доналд Трамп је 28. марта ове године номиновао Марка Брновића за амбасадора САД у Србији и тиме јој понудио стратешку и економску сарадњу. Међутим, ова понуда није била препозната ни од стране грађана ни политичке елите у Србији, због чега је номинација Марка Брновића на крају и повучена.

Улога великих сила

Срби од Илије Гарашанина и његовог "Начертанија" немају јасно дефинисану спољну политику. У својим дипломатским иницијативама, Србија покушава да одржи Титову идеју несврстане силе, због чега је често окарактерисана у западним круговима као држава која сједи на двије столице. Међутим, политика несврстаних је била могућа једино у биполарном свијету, јер је у таквој консталацији сила постојала највећа опасност од нуклеарног сукоба па до већих војних интервенција никад није ни дошло. Данашњи свијет карактерише мултиполарност и појава хибридних ратова, тј. индиректних сукоба великих сила преко кичми мањих држава, што се тренутно и одвија у Украјини и на Блиском истоку.

Балкан је кроз историју био жариште и мјесто гдје су се слични сукоби редовно одвијали па је посебно радовала чињеница да је у Бијелу кућу дошао Доналд Трамп, бизнисмен, чији је спољнополитички програм био заснован на економској сарадњи, а не војним сукобима. Иако још треба да оправда ту етикету, Доналд Трамп је Србији понудио економску и стратешку сарадњу кроз номинацију Марка Брновића, али је ту понуду и повукао, јер у Београду није видио исту жељу за сарадњом. Са овом одлуком Доналд Трамп лагано дрма америчку столицу на којој Србија исто покушава да сједи, чиме доводи у питање и цјелокупну идеју Србије као несврстане силе. Како се Србија не би вратила у исту крваву историјску епизоду, неопходно је добро разумјети тренутни моменат, али и сличне епизоде из прошлости.

У историјском погледу, Михаило Обреновић је вјероватно и најшколованији владар Србије. Поред тога што је реформисао и модернизовао српску државу, која је под влашћу Османског царства културолошки уназадовала, његову власт је обиљежила домишљата спољна политика. Очекујући да ће доћи до рата са Османским царством, кнез Михаило је градио стратешке односе са другим балканским државама. Иако је могао да мобилише 150.000 људи, био је свјестан да ти људи нису адекватно опремљени и обучени, као и да нема довољно официра.  Упркос томе, кнез Михаило је користио ову цифру, па је вјештом дипломатијом успио да ослободи од Турака многе окупиране српске градове без опаљеног метка.

Након ових историјских успјеха, на кнеза Михаила су услиједили напади које је предводио посланик у угарском сабору Светозар Милетић и Уједињена омладина српска, истакавши да "за градове није потекла ни кап јуначке српске крви". Касније је утврђено да су ови напади били оркестрирани од стране Беча, јер је гроф Андраш понудио да Србија одустане од ширења на Угарску, а да заузврат добије Босну до Неретве и Врбаса. Овакво рјешење није одговарало Аустрији и Турској, које су жељеле да се прошире на Балкану, ни Русији којој су одговарали балкански устанци, као ни Енглеској која је била против самосталне Србије. Свим великим силама је било у интересу да се смакне кнез Михаило Обреновић са престола, а да се на његово мјесто доведу људи који би спроводили ратну политику, што се и догодило атентатом на кнеза Михаила 29. маја 1868. године и догађајима који су услиједили. Ово је можда и прва лекција из реалполитике коју Срби још нису научили: без праве подршке барем једне велике силе, нема реализације националних интереса.

Вијек пропале спољне политике

Двадесети вијек је био историјски најкрвавији за човјечанство, али и цјелокупан српски народ. Он је резултат глобалних кретања која су била незаустављива, али и лоше прорачунате радикалске политике, која од периода Николе Пашића даје премису личним профитима и краткорочним интересима појединаца, умјесто општем добру. Одлука краља Александра Карађорђевића да створи Југославију са другим јужнословенским народима на Балкану, иако су отворено показали анимозитет према Србима, чиме је одбио Лондонски споразум и Вудро Вилсонов план стварања проширене Краљевине Србије спада у ред већих историјских грешака српских владара.  Ово је била не само лоша одлука за српски народ, већ и за краља Александра Карађорђевића који је на крају свој живот изгубио управо од припадника усташког покрета у француском граду Марсеју.

Међу Карађорђевићима је једини кнез Павле демонстрирао схватање међународне политике, па је у жељи да спаси српски народ од неминовних страдања и нацистичке чизме, потписао Тројни пакт са Хитлером. Нажалост, није успио на вријеме да се врати у Југославију како би народу предочио на шта је тачно обавезао Југославију, јер су у Београду већ осванули слогани "Боље рат него пакт, боље гроб него роб". Историчари вјерују да су ове протесте иницирали Енглези, како би Хитлер одређени број бомбардера који су даноноћно бомбардовали Лондон послао управо на Југославију и тако им пружио моменат одушка. Касније су се појавиле и одређене тезе које су сугерисале да су и Совјети умијешали своје прсте у протесте, како би свргнули монархију и наметнули комунизам у Југославији. Југославија је пала у Априлском рату у року од 11 дана, а слогани са протеста су се обистинили, па је велики број Срба завршио у масовним гробницама у НДХ. Ове двије историјске лекције указују на разликовање између могућности и реалности у међународној политици, као и о неопходности усклађених ставова између грађана и политичке елите.

Историјске паралеле

Иако се примарни разлози за крвави распад Југославије и тренутну катастрофалну политичку и економску ситуацију на западном Балкану могу пронаћи у политици Јосипа Броза Тита, највећи разлог српског страдања у задњих 35 година се крије у мегаломанским идејама Слободана Милошевића. Почетком деведесетих година прошлог вијека, НАТО савез је побиједио у хладном рату, што је резултирало распадом прво Варшавског савеза, па онда и Совјетског. Запад је тако ставио крај на биполарни свјетски поредак и отворио врата периоду униполарне хегемоније.

С обзиром на то да се Запад намерачио да се у потпуности обрачуна са комунизмом у свијету и да га до краја истријеби, распад комунистичке Југославије је био загарантован у сваком погледу. Слободан Милошевић је пред собом имао избор: да напусти политику несврстане силе и да се опредијели за побједничку страну или да се супротстави истој. Прва опција би гарантовала миран политички разлаз, можда чак и лакши конфедерални облик државног уређења између Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине и Македоније, што се из ове тачке гледишта данас чини као бољи избор.

Међутим, Милошевић се опредијелио за опцију очувања комунистичке Југославије и покушао је то да постигне преко војне управе. С обзиром на то да на сједници Врховне команде Оружаних снага, која је одржана између 12. и 15. марта 1991 године, није донесена одлука о завођењу ванредног стања у Југославији, Милошевић од Кремља тражи војну и политичку подршку за војни удар у Југославији ради очувања комунизма. Своје наде је улагао у августовски пуч који су предводили шеф КГБ-а Владимир А. Крјучков и посљедњи совјетски маршал Дмитриј Јазов.

Како су пучисти у Москви били окупирани својим напорима да зауставе распад Совјетског Савеза, извјесна политичка и војна помоћ опстанку комунистичке Југославије није била могућа, због чега је Милошевић послао војну и финансијску помоћ пучистима у Москви, вјерујући да ако Совјетски Савез опстане, да ће опстати и Југославија. Тако је заправо цементирао у очима Запада свој идентитет као радикалног комунисте, а српски народ осудио на улогу "лоших момака". Западна пропагандна машинерија из периода хладног рата је Русе само замијенила Србима и тако створила глобални анимозитет према српском народу и његовим националним интересима.

Трампова понуда Србији је била својеврстан излаз из ове геополитичке спирале која гуши српски народ посљедњих 35 година. Србији је била понуђена историјска прилика да се отргне из раља нефункционалне спољне политике, која је у посљедњим деценијама резултирала крвавим распадом Југославије, економском стагнацијом, демографским крахом, као и губитком територијалног интегритета. Међутим, Београд очигледно није послао Вашингтону јасне сигнале, било да је у питању сага која се одвија око Нафтне индустрије Србије или неких других политичких и економских дјела, па је понуда за сарадњу повучена. Русија је војно и економски заробљена у Украјини, Кина је предалеко, а Србија је као острво усамљена у мору НАТО савеза на климавим столицама, док се геополитичке тектонске плоче помјерају и ломе у процесу све који нису научили како да се носе са истим. Могуће је да се за опште добро бори разумом, а не крвљу, али једино под условом да Срби прије тога добро проуче своју историју.

(Аутор је магистар међународне политичке економије)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.