Исламска држава у БиХ

Алија Изетбеговић, као изазивач непотребног и крвавог грађанског рата у БиХ, још је седамдесетих година прошлог вијека написао "Исламску декларацију" као политички и национални програм муслимана не само у БиХ. Алија пише: "Нема мира и коегзистенције између исламске вјере и неисламских друштвених и политичких институција/први и најважнији закључак јест – закључак о неспојивости ислама и неисламских система/исламски покрет треба и може прићи преузимању власти чим је морално и бројно толико снажан да може не само срушити постојећу неисламску, него и изградити нову исламску власт". Ово нико од бошњачких првака, не само политичких, него и вјерских, медијских и свих других никада није демантовао нити се одрекао Алијиних теза. Напротив. Свакодневно, без разлике, сталне пријетње, кориштење неуставних институција као оружја против Републике Српске, али и мира у БиХ, одлика су бошњачких хтијења прије, за вријеме и послије рата у БиХ.

То потврђује и Тарик Куленовић у својој докторској дисертацији  "Политички ислам". Пишући о Алији Изетбеговићу, Куленовић констатује: "Запањује његова реалност мисли и утемељеност просудбе, као и став према идеалу исламске државе. Изетбеговић наиме сматра да исламска држава није могућа без исламског друштва, односно да је остварива само тамо гдје су муслимани апсолутна већина становништва." Занимљив је и предговор те књиге који је написао др Енес Карић, полазник  Гази Хусрев-бегове медресе, Факултета исламских наука и Факултета политичких наука у Сарајеву. Постдипломске студије из филозофије завршио је на Филозофском факултету Универзитета у Сарајеву, докторирао на Филолошком факултету Универзитета у Београду, иначе је професор на Факултету исламских наука у Сарајеву, који пише као о најбољој књизи на ту тему: "Дјело даје темељит и сврховит приказ настанка, те потом развоја политичких струјања, покрета, идеја, назора, схваћања, наступа и реализирања муслиманских и исламских, еминентно политичких, а то у битноме значи идеолошких пројеката у којима се ислам сагледава, црпи, тумачи, елаборира, контекстуализира као један снажан симболички, вјерски и друштвени ресурс, те се потом као покрет настоји реализирати као јасна дефинирана политичка сврха, као политичка идеја или скуп политичких идеја, а као политичка платформа и идеологија у широким временским и географским пространствима муслиманске савремености и модерности." Карић пише још и ово: "Појам ислам, термин ислам, симбол ислам у муслиманским земљама игра улогу какву игра појам народ или појам грађани у западним демократијама." А Куленовић у уводу пише: "Исламисти сматрају како шеријат (исламски вјерозакон) мора бити основа за све законе у друштву. Коначни циљ исламиста политичке је нарави. Ријеч је о освајању/преузимању власти у друштвима у којима дјелују и/или обликовању друштва према њиховом идеолошком моделу, оном дакле који тумачи и користи ислам као религију. Исламизам стога, осим као политичку идеологију, проматрамо и као модерни муслимански идентитет, колективни и индивидуални, који је највидљивији у политичкој и културној сфери муслиманских друштава, али и муслиманских заједница у немуслиманским друштвима." 

• Исламизација муслимана-Бошњака

Циљ Алије Изетбеговића је био исламизација муслимана у БиХ, па зато и нема ништа нејасно или скривено у залагању настављача Алијиног дјела, његове муслиманске Странке демократске акције и сина му Бакира. Или пак у залагању грађаниста у СДП-у, њиховој Нашој странци Сабине Ћудић и Предрага Којовића, Демократској фронти Жељка Комшића. Нема разлике како то констатује и Џевад Галијашевић, један од понајбољих познавалаца хтијења бошњачке елите – вјерске, политичке, медијске, НВО, портала, чаршије.  "Исламска декларација је програм поникао из дубине Муслиманске браће, то је артикулација тих идеја и постала је саставни дио националне политике у Сарајеву. Исламска декларација је политичка агенда свих бошњачких партија биле оне у 'зеленој' или 'црвеној' колони. Темељних разлика између СДП и СДА у односу према хришћанима нема. Бошњаци се никада неће одрећи Исламске декларације", појашњава Галијашевић.

Зато се по њему СДА залаже за рушење Дејтона, јер је то лудачка кошуља, нуде своје услуге страним намјесницима у рушењу Дејтонског устава БиХ. Стварни циљ је укидање Републике Српске, њеног имена и формирање шеријатских регија, гдје нема Републике Српске и Срба. По исламу, БиХ још увијек спада у "Кућу рата" (Дахр ел Харб) што подразумијева све нације и територије које нису под контролом муслимана и које су ван домашаја шеријата. Циљ исламистички оријентисаних муслимана на крају је живјети у једној држави са шеријатским законом. Политички ислам је крајња посљедица такве идеје, те се у политичком исламу ислам инструментализује у политичке сврхе желећи покорити све немуслиманске народе и државе с којим су у вјечном сукобу. Отуда и вишегодишње пријетње ратом упућиване од стране политичког Сарајева, без обзира да ли их изговарају Бакир Изетбеговић ("нећу дозволити геноцидашима ниједан педаљ БиХ" јер су "Срби лош народ") или Зукан Хелез и брат му Рамо Исак. Језик мржње у образовним програмима и позиви муслиманских великодостојника произвели су међунационалне подјеле веће него на почетку послијератног периода. Не заборавити како је садашњи реис Кавазовић водио харангу у западноевропским земљама ("нећете ваљда дозволити да вам Влах буде начелник Сребренице"). Његов претходник Мустафа Церић ("Турска је наша мати") био је још јаснији, позивајући Хариса Силајџића да напише нови Устав БиХ без ентитета, покоравајући хришћане онако како је то чинио и турски султан Мехмед Освајач. Не знам да ли то подразумијева одсијецање хришћанских глава и кршење обећање да ће ако му  се преда, поштедјети посљедњег босанског краља Стјепана Томашевића који је женидбом са српском принцезом Јеленом Бранковић постао и српски деспот. Као што данас бошњачки политичари крше дату ријеч одустајући од споразума постигнутог у Лакташима којим је БиХ могла кренути напријед у развоју и европским интеграцијама. Или онако како је прекршена дата ријеч предсједника СДП-а Златка Лагумџије, тадашњег министра спољних послова БиХ. Те 2013. године Република Српска је имала договор са руским ГАСПРОМОМ, да у склопу пројекта "Јужни ток" изгради гасовод од границе БиХ-Србија, па све до Новог Града, уз изградњу двије гасне електране-топлане у Бањалуци и Приједору. Гасовод кроз Републику Српску био би снажан импулс за економски развој и привлачење страних инвеститора. Федерација БиХ на челу са СДП-овом Владом, спречавала је договор не дајући сагласност да цијев гасовода прође испод Дрине, па је Лагумџија дошао код Милорада Додика, тадашњег и садашњег предсједника Републике Српске и СНСД-а чији је члан био и Небојша Радмановић, члан Предсједништва БиХ. Био сам присутан када је Лагумџија понудио да  Предсједништво БиХ донесе одлуку о приступању пројекту транспорта природног гаса из Азербејџана (трансјадранског гасовода и јадранско-јонског гасовода, познатих као ТАП и ИАП) преко Грчке до Италије, а заузврат ће Бошњаци дозволити изградњу гасовода из Србије за Републику Српску. Додик и Радмановић су се сложили, па је Лагумџија одлетио на потписивање меморандума са Албанијом, Црном Гором и Хрватском. Када је на Савјет министара у Сарајеву дошао захтјев Републике Српске за изградњу гасовода из Србије у Српску, Савјет министара је затражио мишљење Никшићеве Владе ФБиХ, који је одговорио да то не могу одобрити,  јер то није предвиђено просторним планом ФБиХ. Дата ријеч њима није била обавеза, али им је пропао вјероломни план, па немају гасовод и даље зависе од добре воље органа Републике Српске да им пропуштају гас до Сарајева и Зенице за гријање и индустрију. Уз то га добијају по повољној цијени коју Додик испослује са руским руководством. То им не смета, али зато бјесомучно одапињу стријеле на Русију и њен наводно "малигни утицај у БиХ".  Узгред да кажем да су обје Никшићеве владе незаконите и неуставне. Она прва од 2010-2014. није потврђена довољним бројем гласова у Вијећу народа ФБиХ, а ова садашња је формирана дјеловањем злог и пакосног бившег америчког амбасадора Мајкла Марфија и његовог слуге Кристијана Шмита, лажног високог представника који је на 24 сата суспендовао Устав ФБиХ, да би Никшићева Влада била изабрана са јадним Малим Дином и зна се каквим Фортом. Какво понижење, али су бошњачки политичари баш онако поданички, без икаквог стида потврдили оно што је Конаковић јавно рекао – вежи коња гдје ти ага каже. За њих су  Марфи и Шмит данашње аге. Враћају пусто турско када су хришћани били сиротиња раја без икаквих права и без савезника.   

• Опрез и одговорност

Политика западних земаља била је савезник муслиманских циљева у БиХ, да би тиме прали савјест због тлачења муслимана широм свијета. Свих тридесет послијератних година након закључења Дејтонског споразума обиљежени су противправним и самовољним дјеловањем високих представника (четворице Германа, рачунајући и самозваног преваранта Кристијана Шмита) потпомогнутих измишљеним Савјетом за имплементацију мира у БиХ, без икаквог основа у Дејтонском споразуму и његових једанаест анекса. Одузимање дејтонских надлежности Републици Српској и понижавање Хрвата у ФБиХ,  унаказило је Дејтонски споразум, а поготово два његова анекса, Анекс 4 -  Устав БиХ и Анекс 10 – Споразум о спровођењу цивилног дијела мировног рјешења, што је БиХ довело у стање распада.  

Разумљиво је што Милорад Додик упозорава на опрез  и тражи одговорност свих српских представника према намјерама политичког Сарајева у удруженом злочиначком подухватом са Бајденовом администрацијом и Бриселом, у покоравању Републике Српске ради прихватања наметнутих одлука Кристијана Шмита, вануставног суда БиХ, одлука Уставног суда БиХ без српских судија, незаконите Централне изборне комисије која по Уставу БиХ има само надлежност за избор чланова Предсједништва БиХ и посланика у Представничком дому Парламентарне скупштине, а не и надлежност за избор предсједника Републике, посланика Народне скупштине Републике, одборника и начелника општина. Тим удруженим дјеловањем срушен је уставни поредак БиХ успостављен међународним Дејтонским споразумом који је потписала и Република Српска, па јој припада право и обавеза да не прихвати кршење међународног права јасно написаног и потписаног у Дејтону и Паризу.

• Ако људи нису опрезни и ако редовно не пазе шта им спремају непријатељи, сами себи непријатељи постају.М. Вуксановић ("Никад доста живота")

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.