Ипак се окреће

Прије равно осам година на некаквом округлом столу посвећеном култури сјећања у медијима аутор ових редова констатовао је да је већина, назовимо их, јавних радника у БиХ, укључујући и новинаре, помало уморна од силних и сталних годишњица ратних злочина, са посебним нагласком на онај сребренички, што се одражава и на начин извјештавања, простор који добијају приче о тим злодјелима и генерално приступ тој тематици. Изузетак су, речено је тада, тек поједини новинарски "јахачи апокалипсе" који газећи по лешевима дижу себи рејтинг и подебљавају новчанике, јер су процијенили да на тој теми најлакше могу да дирну у емоције најширих слојева становништва. Нашли су се ти "јахачи" тада увријеђени, али није их то пореметило па и даље неуморно газе.

То значи да је осам година касније ситуација готово непромијењена. Умор је и даље видљив, сандуци вербалне муниције испуцани су у прве двије постратне деценије па се сада све, или готово све, своди само на понављања већ помало излизаних и прилично бесмислених фраза. И посљедња комеморација у Поточарима је то потврдила. Говори истакнутих бошњачких политичких и вјерских званичника те појединих представника међународне заједнице личили су на оне из неколико година уназад. Разлика је само у броју посмртних остатака који бивају сахрањени.

Иако округла, ова годишњица сребреничког злочина није личила на 20, а нарочито не на 10. Док једна страна категорично тврди да је у Сребреници почињен геноцид, друга апсолутно одбија такву квалификацију и на тим основама и једни и други у БиХ, свако по своме, раде већ десетак година. Да више нема никаквог смисла Србе у БиХ покушавати убиједити у нешто што никада неће прихватити постаје јасно и већини у Сарајеву. Бањалука се држи своје приче и покушава да задржи одређени степен достојанства па, рецимо, у петак нико од званичника није коментарисао догађаје у Поточарима, што је надасве коректан приступ.

Гидеон Грајф, један од водећих стручњака за изучавање холокауста, у петак рече да има утисак да свјетска научна заједница полако мијења мишљење о догађајима у Сребреници. Нема разлога да Израелац не говори истину, а ако ико зна шта је геноцид, знају Јевреји. Друга је ствар овдје битна. Ако је тачно да свјетски ауторитети мијењају мишљење, то би значило и да друга страна приче која се прича посљедњих десет година ипак проналази пут до правих адреса. Свакако да није довољно, али јесте охрабрујуће.

Уосталом, да су се неке ствари промијениле потврдила је и она расправа у УН о резолуцији о Сребреници, када су, на опште изненађење, представници Никарагве или афричких земаља заступали потпуно други наратив у односу на онај који гурају Сарајево и дио западних земаља.

И то је добро. Нису се баш сви уморили.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.