Интереси као трајна категорија

"Ми немамо вјечите савезнике и немамо трајне непријатеље. Наши интереси су вјечити и трајни и те интересе је наша дужност да слиједимо." Хенри Џон Темпл, лорд Палмерстон, говор у Доњем дому парламента (1848).

Лорд Палмерстон је говорио о интересима као о јединој трајној категорији у политици. За један политички субјект попут Републике Српске то у преводу значи да опстанак зависи од једног, да ли смо у стању да водимо континуирану, а не експерименталну спољну политику.

Спољна политика није простор за експерименте сваке четири године, а камоли чешће. 

Свака нагла промјена курса не би се одразила само на унутрашњи политички однос снага, него и на то како нас посматрају сви кључни спољни актери. За велике државе корекција правца је ствар тактике.

За мале заједнице као што је Република Српска то често значи ризик по инвестиције, кредитне аранжмане, политичку заштиту и, у крајњој линији, опстанак институција па и самог ентитета. Зато је за нас континуитет више од политичког става, то је једина вриједност коју заиста можемо да понудимо.

Током посљедњих година Република Српска је, свиђало се то некоме или не, изградила један специфичан троугао односа: Вашингтон - Москва - Будимпешта. Тај троугао за неке није ни идеалан, ни идиличан, али је реалан. Он је резултат бројних састанака, компромиса и тихих договора, далеко од камера и наслова. И што је још важније, резултат је слиједа потеза, а не импровизације.

Мане и ограничења

Са Вашингтоном се није градило само пријатељство, него и разумијевање. Са Москвом се није одржавала братска словенска прича, него енергетска и политичка сигурност. Са Будимпештом се није развијао само добар комшилук, него и канал комуникације унутар Европске уније, који разумије специфичност српског питања на Балкану. Све то је, уз све мане и ограничења, створило позицију у којој Република Српска има барем неколико телефона које може да окрене кад затреба.

У таквим околностима идеја заокрета у спољној политици звучала би привлачно само онима који никада нису били за истим столом са озбиљним играчима. Велике силе не воле изненађења. Још мање воле мали ентитет који одједном открије да жели да буде нешто друго од онога што је годинама градио. Сваки сигнал нестабилности, свака промјена курса без јасног разлога и дугорочног плана тумачи се као: "Овдје нема поузданог партнера".

Вашингтон је прагматичан.

У мјери у којој неко поштује преузете обавезе, не прави неочекиване маневре и не руши договорено, имаће минималан ниво комуникације и простора за маневар. Москва је осјетљива на лојалност и досљедност, од тога зависи спремност да се брани нечији положај у ширем геополитичком оквиру. Будимпешта, као чланица ЕУ која често стоји контра мејнстрим токова у Бриселу, цијени оне који знају шта хоће и не мијењају став сваког понедјељка.

Република Српска се годинама представља као политички субјект који, упркос свим турбуленцијама унутар БиХ, има јасну линију спољнополитичког дјеловања. То не значи да нема грешака. Али значи да постоји препознатљивост, а то је предуслов повјерења. Када се у Вашингтону, Москви или Будимпешти спомену институције Републике Српске, одлуке које су се до сада доносиле доживљавају се као предвидљиве унутар једног оквира па макар некоме биле и неприхватљиве. У дипломатији предвидљивост је често важнија од симпатија.

Зато је кључно питање: ко ће сутра потписивати писма, водити разговоре и давати гаранције у име Републике Српске? Не у смислу личне харизме или унутрашњег партијског наратива, него у смислу тога да ли та особа и тај тим представљају континуитет већ изграђених односа. Да ли их познају у Вашингтону, да ли им вјерују у Москви, да ли им отварају врата у Будимпешти? Да ли партнери имају осјећај да разговарају са неким ко наставља започету политику или са неким ко жели све да креће из почетка?

Сваки заокрет који није пажљиво припремљен и унапријед објашњен партнерима доводи до периода неизвјесности. А неизвјесност за Републику Српску значи ризик по кредибилитет, економске аранжмане, кредитни рејтинг и способност да се заштити унутрашња аутономија у оквиру међународних односа. Свако затварање врата у једном центру моћи не значи да ће се друга аутоматски отворити, чешће значи да ће се барем привремено, ако не и трајно, затворити и нека која су до јуче била одшкринута.

Изазовна времена 

Проблем нашег политичког простора је што се спољна политика често посматра као терен за унутрашњу употребу, битне су фотографије и објаве на друштвеним мрежама. У стварности кључни потези дешавају се неупадљиво, у континуитету. И управо зато, при сваком избору, именовању или промјени у врху институција, најважније питање не треба да буде "ко се коме свиђа", него: ко може да гарантује да се већ изграђени односи неће бацити низ воду?

У изазовним геополитичким временима, када се трасирају нови енергетски токови, редефинишу савези и прекрајају интересне сфере, мали немају право на луксуз наглих заокрета. Они могу да преживе само ако су поуздани. А поузданост се не мјери реториком, него досљедношћу у дугом времену.

Република Српска је већ платила превисоку цијену туђих експеримената. Зато данас, више него икада, није питање ко ће имати бољи политички маркетинг, него ко ће разумјети да је континуитет спољне политике њена најскупља и најосјетљивија имовина. 

А имовина се не препушта авантурама.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.