Инокосна дужност

БиХ је увелико загазила у предизборно доба иако према календару има још доста дана до званичног почетка још једне изборне трке за гласове.

Партије су своје ресурсе већ усмјериле ка октобру што доказују иницијативе и мјере које излазе из страначких централа под плаштом бољег живота и са једне и с друге стране међуентитетске линије.

Оне исте која је утврђена у Дејтонском споразуму 1995. године, али која ни до данас није овјерена због опструкција и различитих жеља махом у ФБиХ. Међутим, то је друга и доста посебна прича.

Изборне године, с друге стране, под овим дијелом неба трају, рекло би се као вјечност. Тек што једни избори прођу, пролети вријеме и други дођу. И тако се вртимо у зачараном кругу идеја и обећања у сталној борби за власт. Било за опстанак или долазак у те фамозне фотеље.

Становници Републике Српске још чекају да кључне странке званично кажу ко ће бранити њихове боје у овогодишњој изборној трци. Ко ће се борити за најпожељнију столицу у Палати Републике Српске у Бањалуци, а ко ће, ипак, да најљепшу тробојку брани у Сарајеву. У фотељи члана Предсједништва БиХ из Републике Српске, али и у парламентарним клупама.

И једна и друга фотеља су инокосне. И не каже се то тек онако да би се дало на значају тим позицијама. Каже се јер су по много чему свете и траже да их заузме онај коме ће интерес бити Српска и њен народ.

И да се очува оно што су народ, војници и политичари направили, одбранили и позиционирали почетком деведесетих година. Да се врати што више оних који су отишли, а који у туђини чекају доба годишњих одмора како би дошли на своје огњиште. Да овдашњи народ, ма како се крстио и који именом звао свога бога, живи боље. А не да се то односи само на функционере који су своје присуство на политичкој сцени званој БиХ и те како уновчили.

Данашње генерације, у Српској и ФБиХ, имају привилегију да живе у миру, а њихово је да дају свој максимум да поштено живе и раде, у вјери да ће једног дана заиста неко да то и види, похвали и награди.

Радницима треба омогућити да могу нормално да живе и раде од плате, а не да се одлазак на море или планину једном годишње сматра луксузом. Онима који тек стасавају треба омогућити добре образовне установе, а особама у трећој животној доби да уживају у слободном времену и да могу од пензије да живе. Да живе, не да преживљавају.

Треба водити бригу и о борцима, инвалидним лицима. И они су људи и треба да су равноправни чланови друштва, ове Републике, само мало посебнији, а душом далеко изнад велике већине оних који њоме ходају.

Република Српска треба и тражи стабилност, а они који још вјерују у своју будућност под овим дијелом неба гаранције да предизборна обећања, с једне  и друге стране, неће преко ноћи постати још један трик. Мазање очију.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.