Инфлацијски мољац

Инфлација у БиХ као мољац једе "паркирани" новац уложен у некретнине, али још брже нагриза танку линију између оних који имају и оних који једва састављају крај с крајем и живе од плате до плате.

Када просјечан радник чека  "цркавицу" да плати  храну и режије, инфлација му је лична  трагедија јер новац сваким даном мање вриједи.

Банкарска штедња, ако уопште може и да штеди, му је лоша опција, јер камате од један до два процента су смијешне пред инфлацијом од три и до четири процента. Међутим он нема избора мора оставити и одвојити од уста "нешто мало" за црне дане,  али никад не зна шта ће му на крају остати.

С друге стране богатији слој друштва, које такође погађа инфлација, има више избора, они могу да бирају између улагања у некретнине које можда могу да изнајме и додатно ублаже инфлаторни удар. Осим тога могу да се надају да ће продајом купљеног некад и вратити изгубљен новац.
Тако док новац уложен у некретнине губи вриједност, плата већини грађана у БиХ нестаје прије краја мјесеца, а раст цијена постаје свакодневни удар на животни стандард. У таквом амбијенту не чуди што се капитал сели у некретнине како би се сачувао. Штедња у банкама више не прати раст цијена, па оно што се формално води као добит, често значи губитак. 

Бројеви то јасно показују, јер ако би се данас имало 10.000 евра и држало без приноса, уз просјечну инфлацију од три и по  до четири одсто, њихова реална вриједност би за десет година пала на око 6.000 до 6.500 евра. Још директније  100 евра из 2021. данас вриједи као 122,28 евра, што значи да је у пет година изгубљено више од петине куповне моћи. Када стан од 150.000 марака доноси тек око три одсто приноса  или не доноси ништа јер је празан,  јасно  је да инфлација удара  и на богате.

Међутим, управо у том удару  открива се кључни  јаз између различитих слојева нашег друштва. Тако док богати размишљају да ли им капитал стоји или доноси бар три одсто годишње, други гледају како да преживе. 

За велики број грађана инфлација није апстрактна стопа, него пад животног стандарда. Скупља храна, скупље гориво, скупљи рачуни.

Власт је свјесна овог раздора, али јој ова ситуација и донекле одговара, јер високе цијене доносе више порезе и јачају привид економског раста. 

Тако код нас наизглед систем функционише савршено, али само за оне на врху. Инфлација није једнака за све. За богате  она је изазов управљања, а  за обичан пук изазов између гладовања,  плаћања  рачуна и режија, док се власт прави да није примијетила проблем. 

На крају, можда је најпрецизније ову разлику описао филозоф Михал Хелер "Лако је из удобности говорити о врлинама сиромаштва и осуђивати навике сиромашних када нисте осјетили глад која диктира изборе.“

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.