Играчке и стварност

"Произведено у Кини" више није натпис који родитеље одбија од куповине. Умјесто оригиналних и маркираних играчака све више се окрећу онима које су дошле из трећих земаља, али и половним сликовницама и бојанкама, "пијачарским" дресовима Кристијана Роналда, старим бициклима или друштвеним играма које су одавно демоде. Не раде то зато што мање воле своју дјецу или због неког новог тренда, него зато што морају.

У времену када је све поскупјело и играчка је постала луксуз. Просјечна плата не прати раст цијена, а док рачуни расту, рата кредита неће сама да се плати. Ту негдје, између живота и преживљавања, једноставно нисмо у ситуацији да размишљамо о кациги Дарта Вајдера која кошта 178 марака. Зато пуна кутија коришћених "лего" коцкица за десет марака звучи и те како примамљиво, а штандови на пијаци одједном више нису знак сиромаштва, већ родитељске прилагодљивости на нове услове живота.

Будимо реални, ако се добро подмажу ланци, полован бицикл вози баш као и нови. Иронија је у томе што са "јефтинијим избором" можда исправљамо нешто што смо одавно покварили. Наши родитељи су се играли дрвеним колицима, мијењали се за сличице и стрипове. Да спомињемо генерацију која је одрасла на кликерима и луткама које су преживљавале неколико генерација дјеце. Играчке се данас углавном праве по принципу, искористи једном и уништи, а што их више имају, дјеца их све мање цијене.

Најважнија је мјера и правилно дозирање, јер дијете заиста треба да учи како не мора да има баш сваки "браул старс" печат. И родитељи би требало да признају како су можда једни од криваца због поремећеног система вриједности, јер су пристајали да играју утакмицу доказивања, ко је дјетету купио скупљу ствар. У времену кад живот постаје све тежи, можда је баш та скромност оно што нам враћа здрав разум.

Понекад нема ничег лошег у томе да се купи играчка са пијаце. Са једне стране пружате помоћ некоме ко не продаје јер то жели, него што мора, а са друге стране, остварујете личну уштеду и развијате скромност код дјетета.

Томе у прилог говори и чињеница да је ове године, за само десет мјесеци, у БиХ увезено количински више играчака, али по знатно мањој вриједности него лани, када је увоз коштао 120,5 милиона марака, односно скоро пет милиона више него сада. То довољно говори о томе да родитељи бирају јефтиније, а не нужно лошије.

Можда је баш сада тренутак да се окренемо и домаћим произвођачима, чије играчке, од плишаних меда, дрвених коцки или ручно рађених едукативних сетова, нуде квалитет, трајност и оно нешто што масовна производња одавно не познаје. Подршка локалној производњи могла би бити и наш мали допринос враћању старих вриједности, у којима играчка није трајала један дан, већ цијело дјетињство.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.