Идеје и констатације

Сви битни политички фактори у Републици Српској изјаснили су се током седмице на измаку о ситуацији насталој након правоснажне пресуде предсједнику Републике. Прштало је све од сједница партијских органа, саопштења за јавност, видео-урадака и - општих мјеста.

Осим у два случаја. СНСД и ПДП су једини понудили неку акцију, план, намјеру, идеју. Остатак владајуће коалиције опредијелио се за констатовање ситуације и подршку СНСД-у, а о остатку опозиције не вриједи претјерано трошити ријечи иако је и њихов став очекиван и легитиман.

И код СНСД-а и код ПДП-а проблем је, међутим, у могућности спровођења замишљеног у дјело. Прича о влади националног јединства била би могућа само и искључиво да у Републици Српској постоји бар назнака свепартијског јединства, а тога нема ни у траговима не само данас већ више од десет година. Одговорност за то, колико год некоме парадоксално звучало, ипак сносе они који на јединство највише и позивају. Јединство је морало бити успостављено много раније, на искреним и чврстим основама, на минимуму сагласности о кључним националним питањима. Није, наравно, само СНСД одговоран јер то не постоји. И друга страна, да ли зарад калкулација, утицаја са стране или нечег трећег, небитно је, у ту врсту приче не жели да улази. И то ће сигурно оставити посљедице.

Осим ПДП-а или, конкретније, Драшка Станивуковића. Интересантно је било пратити друштвене мреже у четвртак поподне током обраћања лидера ПДП-а након сједнице страначког предсједништва. Готово да се ни најбољи хроничари прилика у Српској не могу сјетити када је нека прес-конференција једне опозиционе партије изазвала толико пажње. Нимало случајно.

Шта год били разлози за то, ко год га гурао, ако га гура, ко год стајао иза њега, ако стоји, градоначелник Бањалуке се у протеклих пет година профилисао у озбиљну политичку фигуру, што још више добија на значају ако се имају на уму његове године.

А кад смо већ код идеја, приједлог да, ако се никако не спријечи одржавање пријевремених избора, све странке подрже једног кандидата стрши у мору монотоних партијских саопштења. Колико год утопијски звучао, некакву реакцију је изазвао, довољно снажну да се о томе поведе и расправа. Заједнички кандидат би био већи симбол националног јединства него нека назор скрпљена влада.

Међутим, све су то само могућности, а свака расправа о њима је добра. Није добра искључивост. Осим у једном случају - Република Српска и даље има предсједника. Није га бирао ни Суд БиХ, ни Кристијан Шмит, а ни ЦИК БиХ. Није нормално ни да га они смјењују.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.