Идеја која би могла спасти Балкан

Од разбијања Југославије па све до данас националне идеологије новонасталих државица и њихових народа међусобно ратују у разним облицима са намјером да за себе уз помоћ моћних савезника приграбе што више права и простора. Настојања да се оствари побједа и доминација над другима су, по правилу, нереална. Због тога се већ деценијама на простору западног Балкана из "ћорсокака" задржавају међусобне тензије, несигурност, нестабилност и неспокој. Све је то зачињено масовном корупцијом, непотизмом и партократијом, као друштвеним обликом управљања. Негативне посљедице таквог стања су бројне: депопулација, економска стагнација, цивилизацијски заостанак... Балкан поново тоне у геополитичку маргинализацију, а млади масовно напуштају свој завичај у потрази за нормалношћу. На свим идеологизираним средствима јавног информисања свакодневно слушамо бројне аналитичаре, укопане у ровове сопствених идеологија, који доказују како су они у праву, а они други у криву. И тако годинама и деценијама. Мали број људи трага за реалнијим и прагматичнијим рјешењима, са емпатијом за друге и у којима не би било поражених и губитника.

Ипак, посљедњих дана једна нова-стара идеја поново добија на значају - Конфедерација Илирија.

Овај модел, који би обухватио Србију, Црну Гору и Босну и Херцеговину (или њене дијелове), нуди прагматичан и храбар излаз из зачараног круга историјских несугласица, етничких подјела и економског пропадања. За разлику од неуспјелих идеолошких пројеката из прошлог вијека, Илирија се темељи на добровољној сарадњи, узајамном уважавању и регионалном реализму.

ПОД ЈЕДНОМ ЗАСТАВОМ

Назив "Илирија" није случајан. Он нема тежину империјалних амбиција нити болну конотацију Југославије. Умјесто тога, враћа нас у вријеме када су на овом простору народи дијелили исту земљу, језик, трговину и вјеру, али не под једном круном, него у мрежи самосвојности.

Идеја Илирије не би била велики повратак под једну заставу. Она не би била ни федерација, ни унија. Она би била конфедерација - савез равноправних држава и народа који одлучују да сарађују на пољу економије, безбједности, културе и међународне политике. Сви народи којих се тиче су довољно политички зрели и не би дозволили било какав облик преваре.

Илирија не би припадала само "српском свету". Она би припадала и "бошњачком свијету", који  живи не само у БиХ већ и Србији и Црној Гори. Припадала би и "црногорском свијету", чија се културна и породична мрежа простире дубоко у Србији. Око 360.000 људи црногорског поријекла живи у Србији. Иде у корист и хрватском корпусу, који би тиме у великој мјери заокружио своје национално питање.

У том духу, предлаже се и могуће разграничење са Хрватском - мирним уступком дијела западне Херцеговине и Посавине (око Орашја), како би Хрватска добила територијалну заокруженост, а Конфедерација стабилније унутрашње односе.

Кључна тачка мира је Косово. Конфедерација Илирија не би игнорисала овај проблем. Напротив, предвиђа се могућност компромиса: сјевер Косова да припадне Србији, југ Албанији, али са међународним споразумом о заштити српских културних и вјерских добара на територији која би припала Албанији. У томе би учествовали и УН, УНЕСКО и друге међународне организације.

Највиши степен зрелости ове идеје огледа се у њеној спремности да се не темељи на емоцијама и нереалним жељама појединих народа, него на прагматизму и визији мирног развоја и напретка свих. Ово не би била нова Југославија, већ Илирија - савез који не жели да укине различитости, него да их цивилизовано повезује.

Посебно важно: оваква конфедерација не би захтијевала жртвовање идентитета. Напротив, она би подстицала разноликост унутар договора. Срби би задржали своје институције, свој језик, своју културну матрицу. Исто важи и за Бошњаке и Црногорце. За разлику од наметнутих унитаризама, Илирија нуди простор за културно самоостварење без страхова од асимилације, али са визијом трајне релаксације историјских, вјерских и језичких тензија.

Овај модел не предвиђа централизовану власт, већ механизме сарадње и координације. Заједничке институције би се бавиле искључиво стварима од општег интереса - трговином, инфраструктуром, енергетском безбједношћу и спољном политиком. За разлику од свих прошлих пројеката уједињења, овај модел почива на праву на различитост. Умјесто утапања нуди умрежавање. Само се оно што је свима корисно - економија, инфраструктура, наука ставља у заједничку надлежност.

Шта би са Илиријом добили грађани? Прво, укидање царинских и административних баријера за трговину и људе. Друго, координисану борбу против организованог криминала и тероризма. Треће, шансу да се њихов глас снажније и аутентичније чује у Бриселу, Москви, Вашингтону и Пекингу, али не као малих држава, него као дијела једног стабилног региона.

АКЦЕНТИ

Један од најозбиљнијих разлога зашто ова идеја добија на тежини је и сурова демографска реалност. Србија, Црна Гора и Босна и Херцеговина се налазе међу најугроженијим европским државама када је ријеч о наталитету и емиграцији. Радно способно становништво нестаје, а пензиони системи и домаћа производња све теже долазе до неопходних средстава. Илирија би створила веће економско подручје, привлачније за улагања, које би младим људима дало разлог да остану на своме.

На геополитичком плану Илирија би могла вагати између интереса великих сила, прагматично гледајући искључиво сопствени интерес. У времену када су велики притисци и са Истока и са Запада, регион који би говорио једним гласом могао би боље да брани своју интересну позицију. За мале земље, које не желе да се у потпуности потчине интересима великих, ово није луксуз, већ нужност. Илирија се не би супротстављала постојећим интеграцијама. Напротив, могла би представљати додатни мост ка ЕУ нудећи платформу за регионалну сарадњу сличну "нордијском савезу". Уколико би све државе чланице остале посвећене европским интеграцијама, конфедерација би могла бити препозната као регионални партнер, а не конкуренција.

Посебан акценат потребно је ставити на културу. Заједничка продукција у области филма, музике, књижевности, образовања и науке већ постоји у пракси, али је фрагментисана. Илирија би могла институционализовати културну размјену, објединити мреже библиотека, музеја и факултета те омогућити мобилност студената и професора унутар конфедерације.

Потребно је нагласити да би формирање овакве конфедерације значило и унутрашње помирење. Народи који су у прошлости били у рату добили би прилику да буду сарадници и савезници. Умјесто да буду таоци историје, могли би постати њени корисници и ствараоци. За то је потребно храбрости, али још више памети.

Идеја је у зачетку, али као и све велике идеје, она почиње као замисао неколицине, а временом постаје нада већине. Велике идеје прво пролазе кроз фазу ругања, затим кроз фазу жестоког супротстављања, да би доживјеле фазу општег прихватања. Балкан не мора бити вјечно поље сукоба. Илирија би могла бити шанса да постане поље сарадње. Потребна је критична маса исте жеље, јасне визије и велике храбрости. Идеја ће постати реална када је зажели већина из сваког народа кога се тиче. Зато би пут ка званичној конфедерацији водио преко референдума и уз спремност прихватања демократских инструмената у превазилажењу међусобних спорних питања.

Да ли је Балкан спреман за овакав искорак? Можда не - одмах. Али ако наставимо да се међусобно трвемо, као што смо то радили до сада, за десет-петнаест  година нећемо имати ни народе, ни њихове економије, ни суверенитете. Овако мали, вјероватно ћемо постати само храна у геополитичкој незаситости великих. Илирија је можда посљедња шанса да сами, својом вољом и без туђих директива, обликујемо сопствену будућност. Можда и није посљедња, али је свакако шанса.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.