Гранични поремећај

Постоје политичке одлуке које се могу бранити аргументима, али и оне које, колико год се покушавале упаковати у процедурална објашњења, одражавају образац понашања који све мање личи на рационалну политику, а све више на дјеловање по негативном принципу "да комшији цркне крава, па макар и моја страдала".

Случај упорног противљења Зијада Крњића отварању новог граничног прелаза у Градишци спада у такво понашање, које се ничим не може правдати.

Његово дјеловање у тренутку када је постојећи прелаз фактички онеспособљен након оштећења моста, тешко је посматрати другачије него као облик свјесне блокаде која има врло конкретне посљедице које ће многе грађане БиХ скупо коштати. Казну ината неће сносити политичари, који како добро знамо под ротацијама без икакве процедуре јуре преко границе, већ обичан народ, који ће чекати сатима пред вратима Европске уније.

Проблем не погађа апстрактне политичке структуре, већ и Србе, и Бошњаке, и Хрвате, и све остале грађане који свакодневно прелазе границу. У том смислу високу цијену ове одлуке неће сносити само становници Српске, већ сви без обзира на име и политичко опредјељење, као и привреда која је ионако на климавим ногама.

Таква политика ината покушава се оправдати дуговима између ентитета, али по дуплим аршинима. Овдје се нужно поставља питање зашто исти принцип не важи у оба смјера? Зашто се инсистира на једној врсти потраживања, док се истовремено игноришу приједлози о међусобном поравнању? Селективна принципијелност није принцип, већ алат којим жели да се казни један народ.

Управо то нам говори о обрасцу који све више подсјећа на "гранични поремећај", односно потребу да се блокира рјешење чак и када оно доноси општу корист, само зато што не одговара политичкој рачуници.

Додатно забрињава чињеница да дио јавности овакво понашање слави. Реторика у којој се опструкција рјешења доживљава као побједа, а блокада као "државнички потез", открива дубоко укоријењену матрицу да је прихватљиво да свима буде лошије, само да "онај други" не прође боље. Таква логика не гради државу и суживот, већ све то разграђује. Она је одавно описана и у филозофији и то ријечима познатог филозофа Жан-Пол Сартра: "Пакао, то су други". У нашем случају проблем је што такав поглед на свијет све чешће постаје основа за доношење политичких одлука. Међутим као што рече велики Мартин Лутер Кинг: "Неправда било гдје је пријетња правди свугдје". У међувремену одлука Министарства безбједности да омогући привремено функционисање новог прелаза показује да постоји и другачији приступ који гради боље друштво за све. То је принцип који полази од реалности и потреба људи.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.