Глумци на Врбасу

И ове године шести мјесец је у Бањалуци био, између осталог, у знаку Театар феста. Мада на подручју такозваног региона има неколико "трансграничних" екс-ју фестивала, овај бањалучки има неку посебну атмосферу. У много чему, то је посљедица велике традиције.

Историја бањалучког позоришног живота траје дуже од стотину година и започиње управо позоришним гостовањима и организовањем аматерских трупа. Квалитативни искорак дешава се оснивањем Народног позоришта Врбаске бановине 1930. (данашњег Народног позоришта Републике Српске), које је, ето, мијењало име (најдуже се звало Народно позориште Босанске Крајине), али је увијек било позоришна кичма града. Театар фест као такав има већ богату традицију, али није прва позоришно-фестивалска манифестација у Бањалуци. Баш се ове године навршило "округлих" четрдесет пет година од оснивања "Сусрета за глумце у мају", односно "Бањалучких позоришних сусрета" за чије је покретање најзаслужнији био глумац Адем Ћејван (1927 - 1989). Наредне године биће, дакле, пуно стољеће откад се Ћејван родио, управо у Бањалуци. (Рођендан му је био другог марта, умро је петог новембра).

АНДРИЋ И ГОЈА

Свака заједница са важним утемељењем у култури тежи успостављању својеврсног календара. Тако је што се тиче филма и позоришта, социјалистичка Југославија била је у знаку Пулског фестивала односно Стеријиног позорја. И етимолошки су фестивали везани за празнике, тако да је и логично да се "гађа" љето. Као нека врста алтернативе Пули, али с фокусом на глумце и сценаристе организовани су фестивали у Нишу и Врњачкој Бањи. Е, као искусном глумцу Адему Ћејвану је пало на памет да Југославија нема позоришни фестивал фокусиран на глумце. А и његова Бањалука, коју је доживљавао као позоришни град, није имала фестивал. Па су 1981. утемељени "Сусрети за глумце у мају". Идеја није била да се прави реплика Стеријиног позорја, него да у центру пажње буду глумци, као што за широку публику скоро без изузетка и јесу. Такође, то би била и сјајна прилика да се глумци међусобно друже. Глумци пословично воле дружења. Могуће је о томе говорити на различите начине, али је у нашој култури скоро немогуће пренебрегнути онај пасус из Андрићевог "Разговора с Гојом" гдје се каже: "У животу сам долазио у додир и са позориштем и са глумцима. И сваки пут сам се могао уверити да је позориште најјаловији од свих наших напора. У додиру са сценом и глумцима мене испуни такво осећање беде и узалудности да се питам: да ли ова ништавност позоришта није само слика онога што чека све вештине, пре или после, на њиховом путу? Кад видим сат меда, начињен од картона и насликан овлаш, који служи у некој опери као дар горштака шумском божанству, ја још сутрадан нити имам воље да једем ни да сликам. По двадесет и четири сата ме прогони слика тог мртвог, горе него мртвог, нерођеног предмета, који је подједнако далеко од варке као и од стварности. И ако треба да нађем неки симбол за позоришну уметност, ја бих узео тај сат меда од картона. Бедно парче реквизита које је покушало по стотину пута да у очима људи постане мед и по сто пута се наново вратило у сандук за реквизите, упрљано, неуспело, излишно. И у најбољим позориштима све је прашно и нечисто. Глумачки позив је најтежи и најбеднији од свих позива. Зато је њима потребно да се у животу толико проводе, банче, једу и пију, као неки стални осуђеници на смрт, стално на белом хлебу".

ПОЗОРИШНО ПРОЉЕЋЕ

И сами глумци ће се често сложити са овом оцјеном, само можда из друге, јасно личне, перспективе. Како било, бројна мемоарска присјећања потврђују да се тих мајских дана за глумце много лијепо живјело на бањалучком "бијелом хљебу". Једна од специфичности овог фестивала била је та да на њему управо програмски није било награда. Ту је било више фактора. Први и најважнији била је суспензија сујета. Компетитивност на класичним фестивалима често зна негативно да се одрази на дружење. Такође, није било потребе за жиријем и осталим пропратним "сектором". Публика је уживала у најбољим представама сезоне, а глумци у томе јер су, како су говорили, преживјели сезону што им је довољна награда. Међу глумцима који се у хроничарским присјећањима потенцирају као гости фестивала су и Светлана Бојковић. Фабијан Шоваговић, Борис Дворник, Бата Живојиновић, Љуба Тадић и многи други. Више него на сцени Бањалучани су глумце виђали по кафанским баштама и нарочито у, и око, хотела "Босна". Ипак, као што је и прилично уобичајено у нашим крајевима, а у овом случају нарочито очигледно, фестивал је мање био утемељен институционално, а више око једног човјека, овдје конкретно Адема Ћејвана. У том смислу је и фестивал постојао док га је Ћејван носио на својим плећима. Због тога је и трајао само шест година, односно док Ћејвану није било озбиљно нарушено здравље.

ЗАПЛЕТ

Адем Ћејван је, рекосмо, умро крајем 1989, баш уочи распада Југославије, који је означио рез у овдашњој историји. Један од понешто бизарних "колетерала" овог распада био је и тај што је Загребачко сатиричко казалиште "Јазавац" промијенило име у "Керемпух". Борис Буден је ономад написао антологијски текст: "Басна о јазавцу и куни". Кад је валута Републике Хрватске постала куна (као у НДХ), једна друга животиња је постала непожељна у Загребу, пошто је, је ли, јасно алудирало на Србина Петра Кочића. Дио загребачких Срба стигао је у Бањалуку, а Бањалука је, мада невезано директно за то, добила Градско позориште "Јазавац" и то 2006. Три године касније, под окриљем овог позоришта утемељен је Међународни фестивал глумца "Заплет". Чак ако и нема, а вјероватно формалноправно и не може имати, континуитет са некадашњим "Сусретима у мају", нека врста симболичке везе је несумњива. Фестивал се у првим годинама фокусирао на младе глумце, а касније је тај фокус проширен. Нарочито је занимљиво да уз представе важно мјесто на фестивалу имају пропратни програми, а такође овај фестивал има и своје награде. Такође, "Заплет" се традиционално одржава у октобру, дакле, умјесто на крају, на почетку позоришне сезоне. Углавном, "Заплет" се одржао већ више од петнаест пута и гради своју позицију као нека неконкурентна алтернатива већем и више "средњетокашком" Театар фесту. И док се ближи стота годишњица најстаријег бањалучког позоришта, овај град остаје посвећен глумачкој умјетности.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.