Гдје су?

Тачка на ратни сукоб под овим дијелом неба стављена је прије три деценије. Потписивањем Дејтонског мировног споразума пушке су скинуте с рамена и отворен је пут ка миру, суживоту и подизању огњишта из згаришта.

Мир, како нажалост бива, нису дочекали сви. На десетине хиљаде војника, цивила, тек рођене дјеце је убијено прије него што је свијет одсвирао тај крај. Тај "звиждук" није чуло ни хиљаде и хиљаде оних који су били на списковима живих, али их нигдје друго није било. Нестали су без посљедњег збогом.

Процес тражења несталих особа, након својеврсних такозваних реформи, је на крају повјерен Институту за нестале особе БиХ који је замијенио на том послу ентитетске комисије. Замијенио па, ако је судити према тврдњама, закочио и на крају у потпуности зауставио потрагу и идентификацију. Барем када је ријеч, на првом мјесту, о несталима српске националности.

Превише година је узалуд пролетјело. И данас, толико година касније, многе мајке, очеви, кћери, синови не знају ништа о најмилијима. Не знају какви су им били посљедњи дани. Да ли су били мучени или нису ни осјетили смрт. Не знају ни гдје су им кости. Можда су у гробницама, дубоко испод депонија или површине воде. Можда, а како вријеме тече све су прилике да ће то "можда" бити једини и вјечни одговор.

Многи родитељи су добили крстове са својим именом и презименом, а нису успјели да их подигну својој несталој дјеци, сродницима. Ономад малишани, а данас одрасли, зрели људи још живе у нади да ће за свог живота успјети да пронађу посмртне остатке најмилијих  и положе их у гроб достојан човјека.

Институт за нестале особе на нивоу БиХ је на мети сталних критика. Највише их стиже из Републике Српске чији званичници, под пуном одговорношћу, тврде да та институција не ради посао за који је основана. Да не испуњава ту мисију која многе још држи у животу. Да свјесно напумпава бројке из других народа, а под тепих гура жртве из реда српског народа. Као да су лист папира, а не нечији отац, мајка, син, кћерка...

Неколико покушаја реформе тог Института, с циљем враћања на прави пут, махом је пропало прије него што се озбиљно и кренуло са радом или када су именовани представници страна требало само да потврде договор и ставе потписе.

А вријеме лети. Чини се све брже и брже, а кости остају све даље и даље. Тај, како се каже, зуб времена чини своје. Све је мање и оних који траже и оних који знају или би могли нешто да знају о потенцијалним локацијама на којима би могле да буду нечије кости.

Бројни тврде да су појединци, који су овдје имали или још имају моћ, управо то и хтјели. И да су зато, под пуном одговорношћу и уз обећање да за то неће сносити кривицу, колико год су могли одуговлачили посао који је морао да буде завршен, у максимално могућим и реалним процентима, међу првима у послијератним годинама на овом подручју.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.