Фуснота о једној улици

Постоје имена која чујемо у раном дјетињству и која, чини ми се, памтимо по звуку, више него по информацијама које смо о тим и таквим личностима чули касније. Једно од таквих имена која памтим откад знам за себе је Јосип Мажар Шоша. За њега се знало да је јунак, његов велики споменик стајао је практично у центру центра града, на тргу испред Робне куће.

Звао се као Тито, а презиме му се римовало са "маршал". Тај додатак "Шоша" имао је неку посебну "тежину" можда и због те алитерације. Име је ишло у исту фасциклу са именима као Петар Мећава, Душан Кошутић или браћа Лолић, али ово памтим као "најзвучније". Када је почео рат, кад је локални политички консензус пронађен у антикомунизму и антијугословенству, неко је експлозивом разорио главу споменика. Тај споменик је био и умјетничко дјело, направио га је велики кипар Коста Ангели Радовани. 

Ипак, ни први ни посљедњи пут, умјетничка вриједност ништа није значила варварима. Било је и у Бањалуци рушења споменичке баштине у ратовима деведесетих, било и мијењања имена улица, али ми је некако било драго кад сам при првом послијератном доласку у град схватио да је "преживјела" улица Браће Мажар и мајке Марије. Јосип звани Шоша био је један од те браће.

ПРИЈЕ ОСАМ И ПО ДЕЦЕНИЈА

Шести мјесец у години прије осам и по деценија, јун мјесец 1941, био је и мјесец злочина и мјесец јунаштва. Злочиначки режим такозване Независне државе Хрватске је већ увелико почео да хара, али почињало је и организовање отпора. Јуна 1941. године у близини Бањалуке је одржано савјетовање ОК КПЈ за Босанску крајину, на којем је разрађен план устанка у овом дијелу Босне и Херцеговине. 

Првих мјесеци устанка Бањалука је била центар одакле се руководило устанком у Босанској крајини. На овом савјетовању је учествовао и Ивица Мажар, један од браће Мажар по којима се улица зове, као и други историјски познати и прослављени бањалучки партизани и револуционари. Прије четрдесетак година ова годишњица, као и бројне сличне, обиљежаване су свечано, понекад и са помпом. 

Ономад је то можда неком могло да изгледа и претјерано. Данас, кад се отишло у другу крајност, па се велики историјски моменти у вези са НОБ-ом углавном игноришу, једни су због тога јако разочарани, а други мисле да баш тако треба. Можда овдје има смисла призвати онај стереотип историјске дистанце, а на трагу хегеловске тријаде о тези, антитези и синтези. Ако је након тезе (из времена СФРЈ) морала да наступи антитеза (доминантни ставови након распада), можда долази тренутак да почне да се ради на синтези: да се, дакле, интегрише у колективно сјећање историјска борба за слободу, а да се на идеолошки оквир гледа без ружичастих наочара. То би било и исправно и некакав доказ историјске зрелости, макар и закасњеле. 

СКИЦА ТРИ БРАТА

У својим "Бањалучким причама" Томо Марић је литерарно изврсно и ефектно скицирао портрете браће. Ту се, примјера ради наводи како је Ивица Мажар студирао музику, а да су му младост обиљежили композитори попут Моцарта, Баха, Бетовена и Чајковског. Нису његова умјетничка интересовања завршавала с музиком. Волио је и књижевност. У складу са властитим сензибилитетом као и каноном времена, нарочито је волио руске писце, а међу њима посебно Толстоја и Достојевског. Филмски је напета и трагична прича о његовом страдању. 

Преобучен у сељака у Јајцу је у једном локалу наручио тулумбу, шампиту и салеп. Усташки агент који се затекао у истој посластичарници био је сумњичав. Ивица Мажар је приведен, а затим је у заточеништву погубљен. По истом извору Јосип Шоша Мажар био је братова супротност. Био је, кажу, пустолов и авантуриста. Путовао је свијетом, а није се либио кавге. Легенда каже да је чак три пута тражио дозволу од Врховног штаба да својом ударном групом нападне логор Јасеновац. Никад није добио позитиван одговор. Као и у причама о неким другим истакнутим партизанима, постоје контроверзе у вези са његовом погибијом, мада је познато да се десила у борбама за ослобођење Травника. 

Драго Мажар, трећи брат, био је стално у некој акцији. Описали су га као весељака и човјека који је волио да се шали. Причало се да је у младости био одличан чамџија, а познато је да је играо и фудбал у бањалучком Борцу. Он је успио да преживи рат. Послије рата је био активан као друштвено-политички и културни радник, нарочито истакнут као директор тадашњег Народног позоришта Босанске Крајине, данашњег Народног позоришта Републике Српске. Умро је у новембру 1991. у Бањалуци, баш док је нестајало све за шта се борио. 

ДВА КУРИРА

Осим "округле" осамдесет и пете годишњице, још је један непосредан повод за овај текст. Наиме, у Загребу је недавно представљено ново издање романа "Два курира" аутора Драге Мажара. Издавачи (Српско народно вијеће, Архив Републике Српске и Удружење архивских радника Републике Српске) га у пропратној биљешци овако представља: "Овај роман први пут је објавила сарајевска ‘Свјетлост’ 1950, да би друго, фототипско издање, уз претходну фељтонизацију тискао бањалучки ‘Глас’ 1972. године. Радња романа прати двојицу младих курира, који се, као фиктивни ликови, мијешају са стварним личностима и пролазе кроз догађаје чија је историчност непосредно инспирисала самог аутора или га је пак дотицала посредно, кроз искуства његових сабораца". 

На загребачкој промоцији уз модераторку Анету Владимиров су учествовали Лујо Парежанин, Марко Мисирача те Владан Вуклиш. Познати савремени писац Миленко Бодирогић објавио је недавно изузетно позитиван приказ овог романа у којем је као мото искористио Мажарову реченицу: "Осим Срба, тешко данас да има поштених људи". Наслов његовог текста је такође изузетно индикативан: "Књига против зла времена". 

И заиста, ако бисмо на тај помало наивно психолошки начин улазили и у мотивацију аутора да књигу напише и у мотивацију издавача да објаве ово ново издање, не можемо побјећи од топоса "ангажмана". Циљ ове књиге није само да "забави и поучи", ова књига је и оружје у борби. На спољњем нивоу, наравно, то није иста борба као она у којој су учествовали браћа Мажар и мајка Марија. Вријеме је друго и све је другачије. Али на једном другом нивоу, на нивоу на којем функционишу књиге и умјетност и, патетично казано, људска душа, свака борба је иста борба. У том контексту управо документарна и истинита прича о аутору и његовој породици овој књизи даје посебну тежину.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.