Фрида, Нина и избјеглице из ФБиХ

Пада једна од оних страшних киша кад ћеш се смочити и ако претрчиш само педесет метара без кишобрана. Претходна два сата, можда и мало више, провели смо у згради Народне и универзитетске библиотеке Републике Српске гдје сам имао књижевно вече. Сада би, како то прилика и традиција налажу, требало да пођемо на пиће. Али како по овако силној киши, а уз само један, и то мали, онај што се склопљен лако стави у џеп, кишобран. Милијана има ауто, али није паркиран тако близу. Ипак, ето плана: Милијана ће с кишобраном отићи до кола па ће доћи пред библиотеку и покупити Тању, Стеву и мене. Како планирано, тако и учињено, ускоро смо се стисли у аутомобилу, без превеликих жртава у људству и техници.

Пред нама је сада друга дилема, гдје отићи на пиће, а да има близу паркинг, односно како се пробити кроз лавиринт једносмјерних улица у центру града. И док нас троје расправљамо о именима кафана, Милијана се јавља са идејом да најприје, макар кратко, одемо на неку изложбу, којој је вечерас било отварање, а на које би она свакако отишла да у исто вријеме на програму није било наведено књижевно вече. О чему је изложба, питам, а она каже да је о Фриди Кало па се присјетим једне друге изложбе о Фриди Кало на којој сам био.

МИСТИЧНИ МУСТАФА

У децембру 2019, мало прије него на сцену ступи вирус који ће промијенити свијет, био сам у Риму. Мало је градова у којима сам био толико пута, а, ето, никад дуже од седам дана. Ипак, обишао сам одавно све оне највеће знаменитости, а некако ми је необично у Риму не отићи у неку галерију или музеј. Они тамо по правилу имају чудесне сезонске поставке. И онда у некој од оних публикација које дијеле по хотелима с културном понудом наиђем на најаву изложбе о Фриди Кало. Изложба се звала "Фрида Кало: Хаос изнутра", а била је постављена у галерији на адреси Виа Тирсо 16, док су је као кустоси потписали Кјара Фрагала, Ецио Пагано, Марија Росо и Серђо Урибе. Виа Тирсо је изнад парка Виле Боргерзе па ћу се прошетати и поред каменог Његоша. На улазу у галерију стоји мото изложбе узет из једног Ничеовог цитата; отуд и наслов "Хаос изнутра", што је Ничеова синтагма. Указује ми се да су Фрида и Фридрих практично имењаци. Кључни дио ове изложбе су биле фотографије Фриде Кало које је направио Лео Матиз, чувени колумбијски фотограф. Лео Матиз је заправо умјетничко име човјека чије је право име Леонет Матиз Еспиноза (1917 - 1998). Забавила ме је коинциденција да је Лео Матиз скоро као парафраза Леа Матеса (Осијек, 1911 - Београд, 1991), човјека који је унутар КПЈ између два свјетска рата уз Павла Бастајића био најближи Мустафи Голубићу. А због Фридине блискости с Троцким, односно линка између Троцког и Голубића, створена је мистификација, мила, рецимо, Миломиру Марићу, да се између Мустафе и Фриде десила љубавна афера.

ГЛОБАЛНА ПРИСУТНОСТ

Прије више од двадесет година Џули Тејмор је снимила филм "Фрида" са Салмом Хајек у насловној улози означивши коначни улазак ове сликарке у општепризнати западњачки умјетнички канон. Био је то релативно уобичајен биографски филм, "биопик"; како се то каже, али због животног интензитета његове хероине, остављао је дубљи утисак него дјела сличног квалитета о мање интензивним особама. Слава Фриде Кало постаје толико свеприсутна да неколико година послије филма о јубиларним годишњицама сликаркиног рођења поште широм свијета креирају и пуштају у промет поштанске марке с њеним ликом: од Србије преко Малдива до Тога, Централноафричке Републике до Сао Томе и Принципе. И, ето, размишљам док из паркираног аута трчимо према галерији, ево и у Бањалуци изложбе о Фриди Кало. У галерији гори свјетло, али је скоро празна. Унутра су само три млађе жене. Моји сапутници их познају, логично, не може та нека умјетничка сцена Бањалуке бити баш превелика, а ове дјевојке, колико сам схватио, имају неку професионалну везу с галеријом, сад да ли су кустоскиње или само запослене тамо, то и не знам, али није ни важно. Углавном, радови ми одмах привлаче пажњу. Није ово мјесто за покушај ликовне критике, али необично су сугестивни и некако кроз форму и сензибилитет одају почаст умјетници којој су посвећени. Ауторка изложбе, а са промотивног материјала сазнајем да се зове Нина Завила, не "наслања" се на Фриду Кало помодарски. Она заиста у њој проналази надахнуће и "сродну душу". Знам само једну особу која се презива Завила, па питам Стеву: "Је ли ова Нина Ернесту сестра или жена". Испоставља се да му је жена.

ФРАКТУРА КАО ПЕРФОРМАНС

А Ернеста Завилу сам, памтим добро, упознао на једној дугој дневној кафанској сједељки на којој су били још и Раша те Бране, које сам знао одраније. Ријеч вуче ријеч, прича тече као Врбас па у једном тренутку Ернест помиње како је родом из Фојнице и како је тамо живио до рата, па и у првим ратним мјесецима, можда чак и цијелу прву ратну годину. Пошто одраније знам да је Раша из Травника, а Бране из Завидовића, изговарам једну од оних успутних реплика које непланирано изазивају гласан и заразан смијех. А ко би рекао, изговарам, наиме, да су код вас на кључним функцијама све избјеглице из Федерације. (Тада још нисам познавао свог уредника Жарка, који је ту, је ли, неизузетак који потврђује правило) Углавном, на страну анегдоте и мемоаристика, него да испричам оно због чега овај текст уопште и пишем. На изложби се продају беџеви, мале реплике изложених радова. Волим да качим значке на сакое, а како свакако носим сако, купујем један беџ и одмах га стављам на ревер. И добро, напокон одлазимо на пиће, а из кафане сви кућама, ја у хотел. У хотелу стављам сако на офингер и онда све по реду. Углавном, будим се сутрадан ујутро и ваља ми се паковати. Изведрило је и отоплило, сако ми неће требати. Скидам га са офингера да га савијем и ставим у торбу, кад чујем да нешто пада на паркет. Сагнем се и помислим како ми се беџ откачио. Међутим, не, на реверу још стоји, само као да је мало друкчији. Испоставља се да је пукао напола, да се доњи дио одвојио. Да се разумијемо, није ово рекламација. Не знам да ли је случајност, да ли сам вјешајући га о офингер прејако ударио беџом о зид или нешто треће, али нарочито би било кул да је ствар "режирана". Да сви беџеви тако пуцају, као у перформансу, у омажу Фридиним фрактурама. Било или не било тако, сломљени беџ на реверу још ми је дража успомена на изложбу минијатура "47" у бањалучкој галерији "Плус".

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.