Фамозни ми

За БиХ се почесто каже је земља у којој логика не станује. И то заиста и јесте тако. Поготово уколико је надалеко познато да је ова напаћена заједница чак дуже од три деценије под контролом Канцеларије високог представника или краће речено ОХР-а.

Када је стављена тачка на сурови, како би неки и рекли наметнути сукоб, они који су имали срећу да преживе, одахнули су. Освануо је мир и почела обнова онога што је остало на вјековним огњиштима. Почело је ново доба од којег се пуно тога очекивало, али...

Помијешани домаћи и страни интереси су довели земљу у модерне окове. У статус својеврсне колоније у доба демократије и људских права. У лику ОХР-а и високог представника коме су, опет сплетом чудних околности, дата тзв. бонска овлашћења. Просто речено - модерни бич којим су кажњавали људе у БиХ и мијењали уставе. Махом у Српској.

И док републички званичници махом указују да је Канцеларија превазиђена и да је одавно вријеме да цијела БиХ самостално дише, с друге стране линије не мисле тако. Федерални политичари и данас, толико година касније, пишу и траже од особе која сједи у фотељи високог представника да им рјешава проблеме, па чак ако треба и да посегне за тим бонским овлашћењима.

У том лавиринту казни, пријетњи, уцјена, повући-потегни политика, прошле су деценије. Странци су гањали интересе, а и поједини овдашњи „домаћини“ такође. А ОХР је опстајао, као лош гост.

Управни одбор Савјета за примјену мира, познатији као ПИК, је прије пуних 18 година утврдио фамозни пакет „пет плус два“ услова које домаћи лидери треба да испуне уколико желе да становнике ове БиХ ослободе окова званих ОХР.

Услови су постављени на начин да се, чак и ако се на први поглед учини да је на једну ставку стављена тачка, на други испостави да то није тако. Јер је све до очију посматрача. А то је, опет, ОХР и тамошњи службеници.

Једно читаво пунољетство је прошло од како је фамозни пакет послат у БиХ. И све су прилике да ће услови тешко бити испуњени, барем на начин како су то замислили они који су саставили.

Има аналитичара, познаваоца овдашњих прилика који кажу да ова земља не може још без ОХР-а. Да није сазрела свијест, да није ово, да није оно. Можда, али је за то криво и вишегодишње постојање и дјеловање ОХР-а у оној нашој фамозној државној заједници.

ОХР је превазиђен, барем у садашњем мандату који је далеко од онога што је предвиђено, договорено и написано у Дејтонском мировном споразуму, али све су прилике да ће се поједине игре наставити играти.

Много тога из Дејтона је прекројено. Постављено на криве ноге и као такво још се некако држи. Све до једном. Спас је у рукама домаћих политичари који би заиста требало већ једном да се уразуме и почну да раде у интересу оних који су их бирали. За мир, успјешну и слободну земљу, а не фамозну колонију.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.