Два ентитета и три народа

Дејтонски споразум је један од најважнијих докумената међународног права након Другог свјетског рата, уз документе Конференције о европској безбједности и сарадњи.

То је и велики успјех америчке дипломатије која је припремила и водила тронедјељне мировне преговоре у Дејтону у новембру 1995. године. У својој књизи "Завршити рат" Ричард Холбрук, амерички дипломата задужен за мировне преговоре између зараћених страна на простору предратне БиХ, наводи како је убјеђивао Алију Изетбеговића прије дејтонских преговора да прихвати име Република Српска: "Не вјерујемо да име Република Српска значи много, све док добијате све друго - међународно признање, дефинисане границе, прихватање вашег легалног статуса. Ништа од овога раније нисте имали".

Ово је у више наврата потврдио и Миро Лазовић, члан Предсједништва "Републике БиХ" и бошњачке делегације у Дејтону, наводећи: "Ја и господин Иво Комшић који смо били чланови Предсједништва БиХ никада ни у Предсједништву ни у парламенту БиХ који сам ја водио, нисмо прихватали нити смо разматрали опцију постојања ентитета са именом Република Српска. Тај неспоразум ријешио је Ричард Холбрук, говорећи да је то завршена ствар, да постоје два ентитета и да само можемо правити концепт Устава БиХ извлачећи из два ентитета онај садржај који ће омогућити да се сачува држава, да колико-толико буде функционална и стабилна."

А ентитети су пренијели на ниво БиХ само ограничени дио - свега десет надлежности тачно наведених у члану 3.1. Анекса 4. Дејтонског споразума, који је Устав БиХ, док све друге надлежности припадају ентитетима, како то изричито прописује члан 3.3.а) Устава БиХ. Лажно и безобразно бошњачке политичке и друге структуре у Сарајеву покушавају представити да је "држава БиХ" нешто пренијела, односно дала ентитетима. Све оно што је пренесено на ниво БиХ, а да Устав БиХ није промијењен ни претходно ни накнадно, само је привремена надлежност БиХ. Интересантна је одредба у неусвојеном "априлском пакету уставних промјена", која каже: "Надлежности које су пренесене на државу могу се вратити назад ентитетима уз једногласан пристанак државе и оба ентитета."

Овим би се у систем споразумијевања о надлежностима увела "држава" БиХ, иако у садашњем уставном тексту нема никакве назнаке да тај ниво одлучује о уставним промјенама, прије него што на дневни ред дође разматрање амандмана као посљедица споразума ентитета о промјени Устава. Такође, овакво рјешење би апсолутно значило да неће никада бити поврата надлежности ентитетима, јер би бошњачка страна то увијек онемогућила. Најважнији закључак јесте да ово питање сада није регулисано Уставом и да све надлежности које су на разне начине пренесене на ниво БиХ нису трајне те да ентитети могу поново преузети своје надлежности на начин како то одлучи њихов законодавни орган, у случају Српске њена Народна скупштина.

Подијељена БиХ

БиХ није држава у уставноправном смислу, јер је подијељена не само међуентитетском границом територијалног интегритета по женевском принципу 49:51 одсто, него и двојаким принципима уставног уређења, који њен суверенитет јасно дијели на спољашњи и унутрашњи, како је утврђено Уставом БиХ. Наиме, по Уставу БиХ има спољашњи суверенитет као држава, док скоро сав унутрашњи суверенитет имају ентитети као државе од којих је у Дејтону састављена "Босна и Херцеговина". Устав БиХ одређује да ће од Дејтона службено име бити "Босна и Херцеговина". Да би нешто било држава, у њеном уставном називу мора бити одређење државног уређења - република (Србија), (Руска) федерација, савезна република (Њемачка), (Швајцарска) конфедерација, краљевина (Норвешка), кнежевина (Монако), сједињене државе (америчке). Овако испада да је "Босна и Херцеговина" тек географски простор са међународно признатим границама. Суштина њеног настанка и опстанка почива искључиво на два ентитета и три конститутивна народа. Тиме се потврђује принцип међународног права о суверенитету народа, што је садржано у Повељи Уједињених нација, али и два међународна пакта која су саставни дио Устава БиХ - Међународни пакт о грађанским и политичким правима и Пакт о привредним, социјалним и културним правима, у којима пише: "СВИ НАРОДИ имају право на самоопредјељење. На основу овог права они слободно одређују свој политички статус и слободно обезбјеђују свој економски, социјални и културни развој. Да би постигли своје циљеве, сви народи могу слободно да располажу својим богатствима и својим природним изворима, без штете по обавезе које проистичу из међународне привредне сарадње, засноване на принципу узајамног интереса и међународног права. Један народ не може ни у ком случају да буде лишен својих властитих средстава за живот. Државе чланице Међународног пакта о грађанским и политичким правима и Пакта о привредним, социјалним и културним правим пакта, укључујући ту и оне државе које су одговорне за управљање несамосталним територијама и територијама под старатељством, дужне су да помажу остварење права народа на самоопредељење и да поштују ово право сходно одредбама Повеље Уједињених нација".

Изјава Савјета безбједности УН

Подршку структури послијератне БиХ дао је и Савјет безбједности УН својом једногласно усвојеном Изјавом о БиХ од 28. марта ове године: "Чланови Савјета безбједности изразили су дубоку забринутост због недавних догађаја у Босни и Херцеговини. Чланице су поновно потврдиле пуну подршку проведби Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини и његових анекса. Чланови Савјета безбједности позивају оба ентитета, три конститутивна народа и остале, те све политичке актере у Босни и Херцеговини да се придржавају одредби Дејтонског мировног споразума и Устава Босне и Херцеговине те да се укључе у искрен, отворен и конструктиван дијалог с циљем очувања јединства и политичке стабилности земље. Наглашавамо потребу за избјегавањем конфронтирајућих приступа те за очувањем мира и стабилности за рјешавање спорова у духу консензуса. Такође позивају све стране на уздржаност и одрицање од провокативне, раздорне реторике и дјеловања. Изразили су подршку ЕУФОР-овој операцији "Алтеа" која дјелује у складу са својим мандатом. Савјет безбједности остаје недвосмислено привржен суверенитету, независности, јединству и територијалном интегритету Босне и Херцеговине у потпуном складу с Дејтонским мировним споразумом".

Ова изјава потврђује и даје пуну подршку темељима настанка и опстанка послијератне БиХ. Дакле,

1. ПУНА ПОДРШКА СПРОВОЂЕЊУ ОПШТЕГ ОКВИРНОГ СПОРАЗУМА ЗА МИР У БиХ И ЊЕГОВИМ АНЕКСИМА (не даје се подршка ономе што не пише у Дејтонском споразуму, као што су ПИК, Управни одбор ПИК-а, Кристијан Шмит и његово противправно наметање закона, нема подршке вануставном "тужилаштву и суду БиХ" као инструменту кршења Дејтонског споразума, нема подршке за политички прогон носилаца највиших функција у Републици Српској, ни неправним оптужницама и пресудама, ни потјерницама);

2. ПОЗИВ ЗА ОБА ЕНТИТЕТА И ТРИ КОНСТИТУТИВНА НАРОДА (не позивају никакву "државу БиХ") И ОСТАЛЕ, ТЕ СВЕ ПОЛИТИЧКЕ АКТЕРЕ (неименоване, па самим тим и без посебног значаја) ДА СЕ ПРИДРЖАВАЈУ ОДРЕДБИ ДЕЈТОНСКОГ СПОРАЗУМА И УСТАВА БиХ. (Нема позива да се придржавају неправно промијењеног Устава БиХ одлукама ОХР-а, ни одлука Уставног суда БиХ без навођења уставног основа, ни саопштења крњег Управног одбора ПИК-а, поготово не и њиховог "именовања Кристијана Шмита за високог представника" па тиме ни било каквих његових одлука);

3. ИСКРЕН, ОТВОРЕН И КОНСТРУКТИВАН ДИЈАЛОГ (на што Република Српска упорно позива дуже од петнаест година и још више наглашава у последње вријеме) ДА БИ СЕ ОЧУВАЛО ЈЕДИНСТВО (иза овога стоји бојазан од распада БиХ) И ПОЛИТИЧКА СТАБИЛНОСТ (свакако тешко угрожена активностима лажног високог представника Кристијана Шмита, неправним пресудама и оптужницама вануставног "правосуђа БиХ").

4. ИЗБЈЕГАВАЊЕ КОНФРОНТИРАЈУЋЕГ ПРИСТУПА (као обавеза за све, не улазећи шта је узрок, а шта је посљедица).

5. ОЧУВАЊЕ МИРА И СТАБИЛНОСТИ ЗА РЈЕШАВАЊЕ СПОРОВА У ДУХУ КОНСЕНЗУСА (неизоставног договора свих актера, а не на основу одлука Кристијана Шмита и аката "тужилаштва и суда БиХ" заснованих на Шмитовим законима).

6. УЗДРЖАНОСТ И ОДРИЦАЊЕ ОД ПРОВОКАТИВНЕ РАЗДОРНЕ РЕТОРИКЕ И ДЈЕЛОВАЊА - (обавеза за све, поново не улазећи шта је узрок, а шта посљедица изазвана неправним дјеловањем Кристијана Шмита и "правосуђа БиХ"):

7. ПОДРШКА ЕУФОР-у У СКЛАДУ СА МАНДАТОМ (који не садржи хапшење по оптужницама вануставног "тужилаштва БиХ" ни потјерницама вануставног "суда БиХ").

8. ПОДРШКА СУВЕРЕНИТЕТУ (суверенитет значи без страних тутора, без неизабраног високог представника, без страних судија у Уставном суду БиХ), НЕЗАВИСНОСТИ, ЈЕДИНСТВУ И ТЕРИТОРИЈАЛНОМ ИНТЕГРИТЕТУ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ У ПОТПУНОМ СКЛАДУ СА ДЕЈТОНСКИМ МИРОВНИМ СПОРАЗУМОМ (неупитна подршка Дејтонском споразуму, а потпуни склад значи само онако како је написано и потписано, а не мијењано и дописивано одлукама ОХР-а, Уставног суда БиХ донесеним прегласавањем и без позивања на изричит уставни члан).

Огађена БиХ

Да се вратимо у вријеме припреме дејтонске мировне конференције - шта је тада разматрано?

Сенди Бергер, тадашњи савјетник за националну безбједност САД, написао је и послао меморандум у којем наводи сљедеће: "Ако буде неопходно, треба да притиснемо Бошњаке да дозволе Србима спровођење референдума након двије до три године, као што смо се сложили у пакету из 1993. године. Наша аргументација би била да, ако Бошњаци не могу убиједити српску популацију да је њихова будућност у реинтеграцији, нема сврхе блокирати мирно раздвајање по узору на чехословачки модел".

Из овога се види да је идеја о мирном разлазу заправо америчка. Свих година од Дејтона, па и дан-данас, бошњачке политичке и друге структуре су упорно радиле супротно потписаном Дејтонском споразуму. Умјесто да Србе (и Хрвате) убиједе у потребу и корист опстанка у заједничкој држави, успјели су да им "огаде Босну и Херцеговину", како је то својевремено Харис Силајџић упозоравао Жељка Комшића пред изборе 2006. године.

Од тада је прошло 19 година, а БиХ је још више огађена и Србима и Хрватима.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.