Државне јасле

Док већина приватних послодаваца кука да не може да нађе квалитетног радника и да они све више "бјеже" у иностранство, Република Српска их сваког мјесеца нађе и то по 58 нових.

Према званичним статистичким подацима јавни сектор у РС наставио је да гомила број запослених па је само за годину на државним јаслама завршило чак 700 нових радника. Међутим, ово запошљавање сигурно није зато што је привреда процвјетала, већ зато што су државне јасле и даље најсигурнија адреса за оне који желе редовну плату, миран сан и радно мјесто које не зависи од тржишта.

Тако сви желе "социјално, здравствено и сигурну плату", само што код нас то не може без политике.

Република Српска полако се враћа старом, провјереном моделу из ере док се пјевало "друже Тито, ми ти се кунемо", односно запошљавању којим се купује социјални мир и гласови за изборе и још један мандат на власти. 

Јавна тајна је да државни радник не гласа само за себе, него и за своју плату, кредит, дјечији додатак и радно мјесто које мора да сачува. У тој рачуници учествују и породице па тако један посао носи у просјеку четири сигурна гласа. Систем једноставан, ефикасан и већ деценијама испробан. 

Послодавци, али и економисти у Српској наглашавају да је и даље остала она пракса да се највише људи у јавном сектору запошљава пред изборе.

Међутим, приватни предузетници се и даље чуде што им радници одлазе. Кажу: "Нема ко да ради," друге државе, нарочито у сезони туризма, узимају им раднике. Ипак они никако да се запитају зашто радна снага иде негдје другом, а не код њих. Одговор на то питање је веома јасан, иду за бољим платама и условима који нису израбљивачки.

Данас послодавци треба да схвате да су времена када је важила она тврдња "ако нећеш ти има ко хоће" и "дигнем камен нађем радника" давно прохујала. Нестала су с вихором који је скоро све што ваља радно способно однио под сунце туђег неба, гдје за свој рад добију плату од које могу да живе. 

У овом се крије зашто су државне јасле многима привлачније од приватних.

Држава често даје боље плате без израбљивања као на "плантажама памука" и више слободних дана, док приватник нуди обећања која често буду неиспуњена.

Истина, или што би се рекло "руку на срце" и приватни сектор је повећао број запослених, али знатно мање од државног. То само потврђује да је данас највећи инвеститор буџет и да се развој не мјери производњом, него бројем нових канцеларија и да ништа не може без политике.

Тако нам је јавна власт постала највећи послодавац, а политика најуносније и најплаћеније занимање. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.