Доба прогона

Почетак августа је тежак, претежак за српски народ, а посебно за оне који су прије пуне три деценије, једни иза других, формирали најдужу избјегличку колону у новијој историји у нади да ће се, ипак, када се смири олуја, вратити на огњишта. Не да се нису вратили, него нису сви успјели ни да се извуку.

Од операције хрватске војске и полиције, потпомогнуте истомишљеницима, навршава се пуних 30 година. Хрвати славе, Срби плачу над својом судбином.

На стотине хиљада људи је тог августа 1995. године напустило родни праг и кренуло. Многима на добро знани пут, али опет тако непознат. Куда ће? Шта ће? Како? Чиме хранити дјецу? Како помоћи оним старијима, до јуче главама кућа, а како не мислити на оне који, ипак, нису могли окренути леђа кућном прагу и оставити пусто и незаштићено огњиште? Како живјети без оних који су, ето, игром судбине остали ту поред друма? У недођији. Туђини. Без крста и имена.

Ипак, олуја је стала, она војна, а хиљаде и хиљаде снажних Крајишника су полако, како су знали и умјели, поново уз сузе и зној, правили нови дом не заборављајући своју Крајину. Неки су остали у Републици Српској која је и сама стасавала и дизала се из пепела, други прешли преко Раче и скрасили се у матици Србији, додуше тамо гдје су били добродошли.

Некадашња Република Српска Крајина била је у своје вријеме први бедем одбране православља на западу. Када је "пала", ту тешку, историјску улогу је преузела Република Српска - створена прије рата, одбрањена током рата те верификована послије рата у Дејтону, америчком градићу у којем је недуго послије хрватске "Олује" потписан мировни споразум којим је заустављен и рат у БиХ.

Све то је ишло једно за другим. Они "велики" су преговарали и договарали, а јадни народ с муком гледао да ли су сви на броју, шта је остало од онога што су били створили и како ће поново од згаришта направити огњишта. И тамо гдје су се родили и тамо гдје су избјегли.

И тако су, једна за другом, пролазиле године. За разлику од олуја које су, тек с времена на вријеме, слабиле, али никада није престале.

Крајина је нестала у оном облику каквим га памти српски народ, али никада није избрисана из сјећања. Република Српска је опстала. Понекада се само од себе поставља питања "како" кад је од почетка изложена нападима са свих страна. Првенствено сила са запада које су, иако стале иза Дејтона, исти нагризале. И још га, ево и готово 30 година касније, гризу и шамарају с циљем да Српске буде све мање, а неке имагинарне, унитарне БиХ све више. Боже!

Невријеме пријети ових дана и БиХ. Земљи која је могла много, али је "пала", а на то жмуре они који се у њу највише куну, сулудо вјерујући да је пресуда која је изречена предсједнику Српске њихова побједа. Ко је сљедећи? Можда Бећировић, Комшић? Хоће ли и тад политичко Сарајево аплаудирати или су, ипак, сила и прогон резервисани само за српске политичаре и народ?

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.