Дно без краја

Када у Бриселу кажу да се очекује поновни раст цијена хране, у Бањалуци то значи да ће млијеко, брашно и месо, основне животне намирнице које су већ поскупјеле у протекле три године, поново добити више цијене.

Проблем је то што се на западу мало ко брине, јер ће њихове грађане државе чланице заштитити. Просто, такав је систем и тако то треба да се ради. И упозорење потрошачима је заправо један одличан примјер како систем треба да функционише.

И док ЕУ разноразним механизмима покушава амортизовати удар на своје потрошаче, наши грађани остају препуштени тржишту и готово никаквим могућностима контроле цијена. Како то обично бива, код нас најбоље функционише систем спојених посуда, тако да најновији удар неће погодити само оне који пуне корпе у маркетима, већ ће додатно урушити и домаћу производњу.

Сељак који, на примјер, производи млијеко, суочава се с растом цијене сточне хране, ђубрива и горива, али без гаранције да ће добити наплату и зараду за свој труд. А ионако му је производња сваке године равна игри на лоту због ризика што од суше, мраза и града.

Кад се на крају подвуче црта, логично је питати шта даље и има ли ово дно звано "повећање цијена" крај или ће редовни губитници и даље остати исти и произвођачи, и купци. Логично би било да, по узору на колеге из ЕУ, и наши надлежни на вријеме пронађу начин да ублаже нови талас поскупљења.

У наредном периоду на помолу могу да буду само три сценарија, а то су додатна мјера подршке домаћим произвођачима, ограничавање маржи у трговачким ланцима, или ћемо сви колективно као потрошачи поново само нијемо посматрати како нам се празне новчаници, а полице пуне скупљом робом?

Додатни проблем је и то што све мање младих одлучује да остане на селу и бави се пољопривредом, јер у оваквим условима не виде перспективу. Без системске подршке државе ризикујемо да у блиској будућности зависимо готово искључиво од увоза хране. А познато је да увозна роба није само скупља него често и лошијег квалитета.

Потрошач је већ дуго на маргини, јер нема ни глас ни механизме да се избори за своја права. Свако ново поскупљење постаје још један ударац на стандард грађана који је ионако међу најнижима у региону.

И када се говори о мјерама заштите, најчешће остане само на обећањима, без конкретних корака који би ублажили терет. Зато је највеће питање да ли ће се овај циклус икада прекинути или ћемо и даље живјети у зачараном кругу у којем профит увијек побјеђује грађанина.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.