Деценије тортуре

БиХ ће овог викенда закорачити у мјесец који ће означити пуних 30 година откако су закочене пушке и заустављени тенкови, а потписи на Дејтонском мировном споразуму показали у правцу мира и новог покушаjа суживота на згариштима некадашње заједничке државе.

Три деценије су прошле откако је Република Српска добила и међународну верификацију и како са Федерацијом чини цјелину која се зове БиХ. Само то. БиХ - без икаквог другог префикса. А најприкладнији би био "колонија".

Ова земља, током готово читаве своје новије историје која почиње управо од тог 21. новембра и преговора у америчком градићу Дејтону, функционише по принципу некоме мајка, а некоме маћеха.

Република Српска је, што је готово немогуће демантовати, од самог почетка изложена нападима и настојањима да остане без знатног дијела послова и надлежности које је и извојевала у Дејтону 1995. године.

Доста тога је и пошло за руком онима који су кренули у те послове рушења Српске, а тиме и нагризања Дејтонског мировног споразума који је успио да испуни кључну мисију - да заустави понајвише наметнуто крвопролиће под овим дијелом неба.

Све друго је, како је вријеме одмицало, будило бројне сумње у све што се тих дана заиста дешавало "преко баре". Ипак, Српска је прихватила споразум и ставила се у функцију заштите и тог међународног акта јер је био (и још је) једини њен гарант и својеврсни чувар у уставним оквирима данашње БиХ.

Земље која се, нажалост, већим својим дијелом ослања на оно што се назива Канцеларија високог представника и човјека који, иако без потребног акта Савјета безбједности УН, сједи у фотељи високог представника. Земља која је, три деценије касније, надалеко позната као проблем и земља гдје, у виду институције, станује високи представник, намеће одлуке и законе.

БиХ је класични примјер модерне колоније. Тешко је и навести ко све од тога има користи, да ли само странци или "наши" и шта се стално "ваља иза брда", а можда је то и сувишно послије свих ових година тираније и тортуре.

Свјетске силе су на БиХ показале и још показују моћ и да право почесто остаје у запећку док царују неке више игре, уз које стају и појединци са такозване сарајевске политичке сцене који се никада нису помирили с тим да постоји и Српска. Да има надлежности и да се пита, а што им је и најболније, иако то не изговарају, да посједује половину државе коју би они само за себе.

Та повуци-потегни игра са странцима на једној страни траје, ево, још мало па округлих 30 година. Три деценије "демократије" и урушавања свих људских права и слобода о којима нам највише памет соле управо странци који нису за све ове године нашли за сходно да, људски, признају како се заиста ради у БиХ - коме се и с којим циљем, мимо правила и заклетви, изричу драконске затворске казне, коме се настоје заврнути сви приливи новца те преписати имовина на фиктивног власника и жмурити деценијама на робовласнички систем у 21. вијеку. Замало па у срцу Европе.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.