Дан младости које више нема

Некада је 25. мај био Дан младости. Славила се младост, будућност, заједништво и друг Тито, који је званично рођен 7. маја, али је држава одлучила да му је практичније да рођендан буде поменутог датума. И нико није постављао питање зашто.

Тих дана је цијела Југославија личила на велику приредбу. Дјеца су носила пионирске мараме, стадиони су били пуни, пјевале су се пјесме о братству и јединству, а телевизија данима припремала специјални програм. Данас телевизије специјалне емисије припремају пред изборе, када треба објаснити народу да живи боље него што мисли.

Некада се радило и примала плата са топлим оброком. Регрес је био нормална ствар, а од једне зараде могло се ићи на море и школовати дјеца. Вртићи су били бесплатни. Радник са једном платом правио је кућу. У Југославији је "стамбено питање" значило чекање на стан од фирме. Данас представља сложену математичку рачуницу у којој под хипотеку стављаш све што имаш, укључујући и бубрег. Без обзира да ли имаш камен у њему.

Некада су фабрике производиле машине, алат и телевизоре. Данас производимо конобаре за Њемачку, возаче за Словенију и медицинске сестре за Аустрију. Највећи извозни производ Балкана постао је човјек.

Ипак, није све било бајка. Није се могло причати баш све што пожелиш. Постојале су теме које се нису дирале, вицеви који су се причали шапатом и новине које су унапријед знале шта смију написати. Али парадокс данашњег времена је у томе што сада можеш рећи готово све, само што од тога најчешће немаш никакве користи осим гомиле лајкова, неколико увреда у коментарима и алгоритма који те сутра заборави.

У оно вријеме комшије су једни другима носиле кафу и шећер. Данас једни друге избјегавамо и на степеништу. Некада су се дјеца играла жмурке између зграда, а родитељи их дозивали са тераса. Данас им купујемо скупе мобилне телефоне вјерујући да је интернет замјена за васпитање и образовање.

Још једна ствар. Поменути датум био је симбол једне државе чији је пасош нешто вриједио у свијету, и то не само у рукама криминалаца и политичара. Било је то вријеме када се, макар и пропагандно, вјеровало у будућност. Данас се грађанима углавном нуди да вјерују у ново задужење, ново поскупљење и још једно "историјско обећање".

Носталгија за Југославијом нема везе са идеологијом. Људи не жале за партијским конгресима, пионирским заклетвама и штафетама. Жале за осјећајем сигурности, извјесности и безбрижности. А данас? Имамо више странака, више телевизија, апликација и кредита него икада. Политичари нас увјеравају да живимо у демократији, док млади пакује кофере и бјеже. Некад се живјело као бубрег у лоју, а данас са купус-каменом у истом. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.