Да ли је реално?

Један корак напријед, пет назад и тако отприлике се креће ова земља од када су њени темељи изливени у новембру 1995. године, у Дејтону, након дугих и тешких преговора. Дакле, дијалога.

Из тог америчког градића се нико, није згорег поновити, у БиХ није вратио задовољан. Свако је хтио више за себе од онога што је на крају "понио", али је непобитна чињеница да је тај мировни споразум зауставио рат и промовисао БиХ као државну заједницу чији су саставни дијелови Српска и ФБиХ.

Република Српска је тада, свиђало се то некоме или не, како прије десет, 20 па и ево данас 30 година послије, призната, као и ФБиХ, као равноправни дио државне заједнице БиХ. Без икаквог другог префикса испред тог назива.

Међутим, како се каже, ни тинта се на споразуму је још није била осушила, а већ је почело његово прекрајање с циљем опасних промјена на простору који је још лијечио ране с почетка деведесетих година прошлог вијека.

Миц по миц, одлука по одлука, најчешће написана руком странаца, мијењана је дејтонска структура ове земље. И то нико не може да демантује.

БиХ ће сасвим сигурно једног дана у уџбеницима бити класичан примјер и јединствен примјерак земље у 21. вијеку, добу демократије и људских права, у којој се све питало једног човјека који, при томе, није био нити биран на демократским и фер изборима. Једног човјека, односно више њих, који су, сваки у своје вријеме, носећи титулу високог представника у БиХ, погазили, без трунке стида и срама, све што се погазити може. Од права до карактера.

Ни бројни наши домаћи представници нису "богом дати". И то је чињеница, али их је бирао овдашњи народ, на овај или онај начин, па како се заломило. Али шта се може рећи за странце који су прекопали дејтонску структуру ове земље? Напаћене, компликоване БиХ и без њих. Али још им није доста. Још су жељни силе. Жедни моћи. И даље газе све. И даље су ту и не мисле да иду. Да ли је то реално?

Нема више, још мало па пуне три деценије послије, праве ријечи, ни у овом нашем језику, за њих. За њихов лик и дјело, а просто је нестварно да данас и у овој земљи постоје људи, домаћи политичари на важним функцијама који, док говоре о суверености своје земље, траже да странци кроје правила и буду врховна власт, бог и батина, али све док то њима одговора.

Јер када се штап окрене, ето проблема па почесто и бошњачким политичким представницима засмета то што су странци, под кровом ОХР-а и којекаквих западних и осталих амбасада, и даље ту. Али то потраје кратко и опет крене класични удар на Српску, њене надлежности и све оно што је чини и све што друга страна, оличена у политичком Сарајеву, жели за себе.

Да ли је то реално? Да ли сте реални? Да ли сте при чистој свијести?

Нико није безгрешан у БиХ. Ниједна од страна, а онај ко жели да види зна ко шта ради под овим дијелом неба - ко је за дијалог, а ко за оно "не дај боже никоме".

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.