Цијена ћутања

Данас је теже него икада бити родитељ, а још теже бити паметан и сигуран у сопствене одлуке. Како дијете извести на прави пут? Како га научити да не подигне руку на друге, али и како га заштитити да само не постане жртва? Што је најгоре, гаранција не постоји.

Док један дио стручњака заговара потпуни изостанак строгости и заснивање односа на непрестаном разговору, дотле заборављена традиција и даље тихо понавља ону народну да је "батина из раја изашла". У пракси, свједоци смо парадокса који забрињавају. Родитељи који са дјецом граде тобожњи пријатељски однос, без ограничења и забрана, често у бурним годинама адолесценције доживе шок, када све моралне кочнице попусте и када се покаже да је сав уложени труд био узалудан. С друге стране, превелика строгост и окованост забранама неријетко стварају контраефекат. Дјеца, суочена са зидовима код куће, улазе у свијет одраслих неприпремљена, сналазећи се на погрешне начине и по сваку цијену надокнађујући све оно што им је било ускраћено.

Најновији Нацрт стратегије развоја полиције и унутрашњих послова Републике Српске за период од 2027. до 2033. године доноси ледену статистику која огољује нашу стварност. Број евидентираних случајева вршњачког насиља у Српској за само шест година повећан је више од четири пута, односно са 21 случаја у 2019. на чак 90 у 2025. години. Насиље у школским двориштима, у којем предњаче дјечаци, постало је наша свакодневица.

Међутим, оно што стварно ужасава јесте чињеница да је ова статистика само врх леденог бријега. Стварне размјере проблема су далеко веће, јер се многи облици непримјереног понашања, застрашивања и суровог психичког насиља и даље прећуткују, занемарују или, наводно, "не примјећују". Реагује се тек када потече крв и када дође до бруталног физичког обрачуна који више није могуће сакрити под тепих. Кампање попут акције "Стоп вршњачком насиљу" и пројекти попут "Школског полицајца" јесу корак напријед у превенцији, али полиција не може бити замјена за оно што недостаје у кући и у школским клупама.

Стара народна изрека "С ким си, такав си" можда најбоље осликава утицај друштва, медија, друштвених мрежа и уличних вриједности које су агресију прогласиле за врлину, а емпатију за слабост.

Систем заштите дјеце мора престати да буде мртво слово на папиру. Без озбиљног, искреног и координисаног дјеловања породице, школе и надлежних институција у суочавању са овим проблемом, бићемо осуђени на то да само бројимо нове жртве и нове насилнике. Тек када престанемо да ћутимо на први шамар или прву увреду у школском ходнику, моћи ћемо се надати да ће наша дјеца, упркос свему, изаћи на добар пут.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.