Цех слијепог повјерења

Грађани у Републици Српској већ дуже вријеме с опрезом пазаре месне производе, нарочито оне у великим трговачким ланцима.

С правом се питају како је могуће да говедина, која можда и мјесецима путује преко бијелог свијета и чији је квалитет под великим знаком питања, заврши у продаји и на трпезама? 

При томе не причамо о малим количинама, већ о тонама замрзнутог меса. Овдје по свему судећи више није ријеч о бирократским процедурама, већ о повјерењу у систем који би морао да штити здравље становништва прије свега.

Посебно забрињава чињеница да је БиХ још почетком године увела забрану увоза спорних производа из Јужне Америке, док ће Европска унија то учинити тек од септембра. На папиру, дјелује као да смо реаговали брже и од много већих и организованијих система, али пракса је показала другу страну приче. Раније уговорене испоруке наставиле су да пристижу, а управо је кроз те "старе уговоре" месо сумњивог квалитета нашло пут до тржишта.

Ту долазимо до суштине проблема. Код нас се, нажалост, све што радимо често своди на формално испуњавање процедуре, њихово убацивање у дневно-политичке кошеве и постизање поена у предизборним кампањама које, чини се, никад не престају. Са друге стране, изостаје суштинска контрола и конкретни резултати на терену.

Ако је производ упитан по здравље људи, онда не може бити у трговачком ланцу, без обзира на то што је уговор потписан раније. Здравље грађана мора бити изнад сваког папира, увозничког интереса или административног тумачења.

Борба са увозном храном упитног поријекла мучи наше друштво већ дуго времена. Стиче се утисак да су сви свјесни да се овакве ствари не могу рјешавати тек након што информације доспију у медије и изазову страх код људи. Међутим, ни овај пут се нисмо помакли даље од сувопарне констатације о постојању самог проблема.

Недостаје нам транспарентност. Потребно је увести потпуно дигитално праћење увозних пошиљки и да се у сваком тренутку зна гдје је роба завршила.

Друго, јавност тражи хитно и јавно објављивање свих спорних серија производа, без сакривања фирми и дистрибутера.

Треће, увести далеко оштрије казне за све који свјесно пуштају ризичну храну у промет.

И четврто, јачање домаће производње, јер сваки пут када зависите од неконтролисаног увоза, ризикујете да вам неко други одлучује шта ће грађани јести.

Ово није немогућ захтјев. Људи само очекују да месо које купе у продавници не буде потенцијална пријетња по здравље њихове дјеце. А то би у свакој озбиљној држави требало да буде минимум, не тема за насловне стране и накнадна оправдања.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.