Цех моћи

Ревизорски извјештај је поново оголио оно што сви знамо, да институције БиХ постоје саме због себе и да се они који владају у овој земљи не питају како ће народ преживјети, већ како ће себи олакшати живот.

Само прошле године потрошили су милијарду марака на текуће послове, од чега чак између 70 и 80 одсто на плате. Оволики износ одвојен у буџету  за примања оних који треба да се брину о нама  говори да они себи кроје плате као кројач од најљепшег и најбољег платна, а за рају која иначе и плаћа овај цех моћника, шта остане.

Ревизори су указали и на мањак поштовања Закона о платама и накнадама, који је по свему судећи само мртво слово на папиру за властодршце. За њих је то само оквир који се лако прескочи, јер ко ће коме да забрани када сами себи дају одобрења, и то понекад само на "папирић".

Ревизори упозоравају и на праксу куповине поклона без адекватне процедуре и уз одобравања средстава "на ријеч".  Та пракса нам говори у каквом луксузу и комоцији раде они који "живе на јаслама државне службе". Они који би требало да буду примјер одговорности, себи су дали привилегију да буду и законодавци и благајници и контролори. Укратко, узимају и "кашиком и лопатом", док народ вага сваку марку да би преживио дан.

Посебно гротескно дјелује чињеница да су "народни душебрижници" обезбиједили себи јефтину храну унутар институција и то повољније него било гдје у држави. Дакле, они са платама и до пет пута већим од просјечне, хране се готово џаба. Међутим, управо ти људи који су дебело преплаћени да раде за опште добро не усуђују се да дотакну економску стварност народа, нити да помогну да се нађе рјешење за инфлације и поскупљења. Али и што би они то радили, јер за њих инфлације нема, барем не док траје "државна менза".

У извјештају пише и нешто што додатно боде очи, а то је да су поједине институције, мимо икаквих критеријума, користиле средства за путовања, репрезентације и услуге које се тешко могу правдати. Тако су рачуни за службене вечере, конференције и поклоне постали важнији од рјешавања горућих проблема грађана. Док обични радник размишља да ли да плати струју или купи основне намирнице, "велика господа" уредно фактурише сваку своју кафу, сваки свој "састанак". Ревизори су забиљежили и да се велики дио средстава троши без јасних образложења, а контролни механизми готово да не постоје. Ко ће и да контролише  када би то значило да они надзиру сами себе? Захваљујући свему овоме повјерење грађана у институције тоне заједно са стандардом и ствара се затворени круг у којем богати и моћни раде шта хоће, постају још богатији, а народ тоне у економски суноврат, уз све скупљу храну и више рачуне.

Француски филозоф Блез Паскал је давно рекао: "Правда без моћи је немоћна, а моћ без правде тиранија". Управо у тој реченици сабрана је цијела наша свакодневица.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.