Бука клевете и тишина истине

У јавном политичком дискурсу лако је препознати људе који своје читаво политичко дјеловање своде на бескрупулозне нападе на неистомишљенике. Они ријетко критикују поступке, а готово увијек личности. При томе нападају и породицу, пријатеље, кумове, па чак и претке.

Чини се као да у њиховој свијести не постоји разлика између политичке расправе и уништавања човјекове личности.

Тај злодух није нов. Историја га добро познаје. Он је само модерни израз старе политичке страсти која је кроз вјекове мијењала одјећу, али никада суштину. У доба Француске револуције исти злодух носили су јакобинци окупљени око Максимилијана Робеспјера. Они су вјеровали да се врлина брани гиљотином. Ко није мислио као они, проглашаван је непријатељем народа. Гиљотина је постала инструмент одбране свих вриједности револуције.

Касније су исти принцип прихватили и тоталитарни режими XX вијека. Фашисти су га спроводили у логорима и на вјешалима, а комунисти у пријеким судовима и ноћним пресудама без права на одбрану. И једни и други почињали су од исте опасне премисе: ако ниси са мном, онда си против мене. У таквој логици нема дијалога, нема ни човјека - постоји само непријатељ кога треба уклонити.

За све њих је незамислива једна од најплеменитијих реченица европске цивилизације, приписана Волтеру: „Не слажем се ни са једном ријечју коју си изговорио, али ћу до смрти бранити твоје право да их изговориш.“

Они који политички живе од напада немају способност да ту мисао разумију, јер она тражи велику унутрашњу дисциплину духа. Тражи свијест о потреби да се властита истина брани без уништавања туђе слободе.

• Антиправославље

Срећом, српски народ, више својом интуицијом, душом и унутрашњим билом него рационалним анализама, осјећа да такав дух заудара на нешто дубоко антиправославно. Они уништавају умјесто да граде, обарају умјесто да подижу, узнемирују умјесто да смирују. У њима нема оне тихе равнотеже у којој се истина, љубав и слобода сусрећу у Христу. Зато такви људи, упркос галами коју производе, ријетко задобијају истинско повјерење народа.

Јер већина људи, иако нису ни мученици ни хероји, ипак осјећа једну природну потребу да живи у друштву у коме постоји довољно слободе да се јавно изговори свака мисао без страха да ће због тога бити понижен. Човјек неслагање у мишљењу може да доживљава као пожељну контрааргументацију уз помоћ које ће изоштрити и сопствене ставове. Али сваки нормалан човјек тешко подноси понижавање, увреде личности и беспредметно осуђивање. Зато питање културе јавног говора у једноме друштву није само политичко питање, већ и питање слободе и уставног права. Дакле, оно се тиче свих нас (Mea res agitur).

У тој драматичној сцени политичке борбе у јавности постоје двије улоге. Једна је онога који напада, блати, оптужује и пресуђује. Друга је онога који је предмет тог напада. Обје позиције су тешке у времену када је медијски простор доступан не само образованим и одговорним људима, већ и медиокритетима, неуким и злонамјерним појединцима. Јавни простор постао је трг на коме најгласније говоре они који немају шта да кажу. Јер ако је толико кривице око нас, зашто онда толико мало истине стиже до судова? 

Зато је неопходно направити јасну разлику између критике и напада.

Критика поступака тежи поправци. Она тежи да исправи грешку и подигне заједницу на виши ниво. Напад на личност има сасвим други циљ: да понизи, обесхрабри и уништи. Критика се изговара мирним гласом и са милошћу. Напад се изговара кроз галаму и са јарошћу.
Чак и када смо свједоци нечијег гријеха, православно искуство савјетује уздржаност. Ближњи није само друштвена категорија, нити питање биолошког сродства. Он је, прије свега духовни сродник. Зато се грешка духовног брата исправља у тишини, „у четири ока“, а не на тргу. Опрост се не мјери аритметичком мјером, него духовном: седам пута и седамдесет пута седам.

У томе се крије једна дубока мудрост. Када јавно објављујемо туђи гријех, ми га ширимо и постајемо његови саучесници. Када га прикривамо, надамо се да ће и Господ прикрити наше.

Јер ниједан човјек није потпуно добар нити потпуно зао. У сваком добром човјеку постоји клица зла која чека погодне околности. И у сваком злом човјеку постоји клица добра која чека своје прољеће. Околности често одређују која ће од тих клица постати доминантна.
Зло се, уосталом, не побјеђује тако што се непрестано уништава, већ тако што се игнорише и истовремено чини добро. Јер ко се непрекидно бори против зла лако може и сам постати злочинац. Као што стоји у Књизи постања: ако чиниш добро, ведрином блисташ. А ако не чиниш добро, гријех вреба као звијер на прагу, али се не можеш одупријети.

Зато је велика духовна истина да човјек не вриједи онолико колико језика говори, већ онолико колико је туђих душевних драма проживио у својој души. Ту мисао је дубоко изразио владика Николај Велимировић у своме дјелу „Религија Његошева“: има људи који говоре неколико језика, а једва вриједе једног човјека; али нема људи који су проживјели борбу душе свога ближњега, а да не вриједе више од једног човјека.

Но остаје друго питање: шта да учини онај ко се једног јутра пробуди и на порталу прочита клевету о себи?
Једна духовна анегдота даје можда најбољи одговор. Када су неки лоши људи путем медија оклеветали владику Григорија, утјеху му је послао патријарх Павле једноставним ријечима: „Добро је док они пишу, а ти ниси. Проблем би настао када они не би писали, а ти јеси.“

• Истина не мора да виче

У тим ријечима крије се дубока духовна стратегија. Лаж не треба прогонити; она сама пада под тежином истине. Истина има космичку логику. У сваком времену бука је увијек бројнија од истине, али истина има једну предност - она не мора да жури, али увијек пристигне тамо гдје треба.
Христолики људи зато ријетко улазе у ватру полемике. Они знају старо монашко правило: ако оћутиш клевету, она остаје код онога ко ју је изговорио. Достојевски је записао да је велика снага у човјеку који умије да оћути када је у праву.

Јер бијес је опасан човјеков непријатељ. Онај ко вас разљути постаје ваш господар. Још је Марко Аурелије упозоравао да су посљедице бијеса често штетније од узрока који су га изазвали.

Зато мудри људи прво смирују срце, па тек онда говоре.

У тој унутрашњој тишини човјек открива и једну необичну истину: непријатељи понекад постају најкориснији учитељи. И сам владика Николај молио се за своје непријатеље, јер су га, како је говорио, више приближили Богу него многи пријатељи. Смиреност и стрпљење су најкориснији и најпоузданији савезници у досезању истине. Јер шта је заправо гласније: крик клевете који траје један дан, или истина која траје читав живот?
У таквим ситуацијама бескорисно је тражити сажаљење пријатеља или њихову помоћ у борби. Не очекивајте да ваши пријатељи заједно са вама војују ваше битке, које они не би војевали да су њихове. Та врста борбе никада се не може добити. 

Са гордељивим треба избјегавати сваку комуникацију. Јер расправа са таквима подсјећа на разговор са волом: шта год му кажете, он ће одговорити истим - „мууу“. Не слуша шта му говорите; само чека да завршите како би наставио још гласније и још страственије.
И ту се открива једна тиха, али велика истина јавног живота.

У временима буке, највећа снага није у гласу - него у мјери. Није у нападу - него у достојанству. Права побједа није у томе да човјек савлада противника, него да не изгуби себе.

Историја памти много оних који су викали, али се ријетко сјећа оних који су били у праву само зато што су викали. Јер како Његош рече: „Свак је рођен да по једном умре, част и брука живе довијека.“

Истина не мора да виче. Довољно је да постоји. И што дуже траје бука око ње, све се јасније чује њена тишина.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.