Бриселова и Шмитова демо(н)кратија

Први пут у новијој историји читава Европа проживљава кризу својих демократских вриједности и постулата.

У Француској је пети пут пала влада Емануела Макрона, у Румунији су предсједнички избори поништени, шест чланова њемачке странке АфД је мистериозно погинуло пред локалне изборе, а Босну и Херцеговину дрма политичка криза коју су проузроковали Брисел и Кристијан Шмит.

Заблуде неолибералног поретка

Иако је Европа као континент одувијек била извор просвјетитељских идеја које су обухватиле читав свијет, исто тако је била извориште највећих сукоба и страдања. Историјски сукоби су били толико заступљени на овом континенту да данас многи критикују ратну академску литературу, тврдећи да је превише евроцентрична. Исто тако не треба да чуди појава демократија на европском континенту које су требале да служе као одговор овом насилничком феномену који је редовно дрмао читав континент.

У периоду између 1989. и 2004. године број демократија се на планети Земљи подуплао, а свијет је у том периоду постао мирнији и просперитетнији. Како су године текле, све је мање било цивилних жртава у војним сукобима, смањио се број избјеглица, а свијет је постао толико просперитетан да је циљ преполовљења глобалног сиромаштва остварен четири године раније. Оно што карактерише овај период јесте идеја да се демократски избори добијају освајањем гласова на центру политичког компаса, да је економски просперитет загарантован преко слободних и отворених глобалних тржишта, као и идеја да ће растућа средња класа захтијевати више личних слобода, због чега ће економски просперитет створити још више демократија.

Није ни чудо што је у овом периоду Франсис Фукујама, настојећи да ухвати дух времена, изјавио да смо достигли "крај историје". Устаљено вјеровање је било да ће успостављањем глобалног неолибералног поретка човјечанство достићи цивилизацијски врхунац. Међутим, једна од нуспојава овог периода је била и појава моралне супериорности, због које је политички Запад себи дао за право да наруши концепт суверенитета држава, спровођењем војних интервенција у многим државама, између осталог и у Босни и Херцеговини и на Косову и Метохији.

Бивша америчка секретарка Мадлен Олбрајт је 1998. године изјавила: "Ако морамо употријебити силу, то је зато што смо ми Америка; ми смо незамјенљива нација. Стојимо високо и видимо даље у будућност него друге земље". Ово савршено осликава ту идеју моралне супериорности политичког Запада и глобалног неолибералног поретка, који је у хладном рату побиједио комунизам. Стога, аргументи за успостављање демократија, као и за слободну трговину, нису економске и цивилизацијске природе, већ политичке.

Међутим, ентузијазам присталица неолибералног поретка је ускоро почео да опада почетком 21. вијека. Узроци за то се крију у појави друштвених мрежа које су омогућиле политичке развоје као што је "арапско прољеће", економској кризи 2008. године која је потресла глобална тржишта, као и у економском расту Кине који је демонстрирао да економски просперитет не ствара демократије. Пропаст идеје глобалног неолибералног поретка је зацементирала неуспјела војна интервенција САД и других западних земаља у Ираку и Авганистану. Док је политички Запад на ове интервенције потрошио 3,5 билиона америчких долара, Кина је од 2013. године уложила исти износ у свој геоекономски пројекат "Појас и пут" и тако себе уздигла у ранг економске велесиле.

Гдје је та демократија?

Иако је 21. вијек показао да демократија није економски најефикаснији модел, ипак је неспорна чињеница да је свијет постао мирније и стабилније мјесто за живот појавом либералних демократија и слободне трговине. Међутим, убрзан политички и економски успон Кине, као и повратак Русије на глобалну сцену су гурнули свијет у период геополитичких сукоба и ривалство великих сила. Стога мирна природа либералних демократија тренутно не одговара политичком Западу, а посебно не Бриселу, који покушава да опстане у овој геополитичкој мочвари.

Иако је политичка подршка Емануелу Макрону у Француској тренутно маргинална, а француска влада је пети пут пала, Брисел је уз предсједника Макрона упркос незадовољству француских грађана. Растућа популарност Националног савеза и политичких фигура као што су Марин ле Пен и Џордан Бардела су за спољну политику Европске уније дестабилизујући фактори, како због резервисанијих ставова према Русији, тако и због жеље да се супротставе неолибералним политикама Брисела. Сличне ставове су дијелили и предсједнички кандидат у Румунији Калин Ђеорђеску, којем је укинуто право да учествује на изборима, као и АфД, чијих је шест кандидата мистериозно преминуло пред локалне изборе у Њемачкој.

Дакле, како смо изашли из периода идеолошких сукоба, а ушли у чисту реалполитику, Брисел све мање прича о концепту либералних демократија, а све више о рату. Тако је на ред дошла и Република Српска, која се не уклапа у овај Бриселов концепт "демонкратије", која на папиру треба да изгледа као развијена демократија, а у пракси да слијепо прати упутства бирократа из Брисела. Међутим, у случају Босне и Херцеговине Брисел се не труди ни да одржи неку привидност демократичности, јер отворено подржава Кристијана Шмита који није легитимно изабран високи представник.

У суштини, Брисел од Кристијана Шмита покушава да направи аутократу који треба да регулише сваку демократску одлуку грађана Босне и Херцеговине која није у складу са спољнополитичким циљевима Европске уније. Тиме Кристијан Шмит и Брисел праве још већи политички раздор између свих конститутивних народа Босне и Херцеговине, а државу гурају у још већу нестабилност, због чега је и сама политички паралисана задњих 30 година.

Када су бољшевици 1917. прогласили да граде "правду за све" одбацивши демократију као "буржоаски луксуз", резултат није била слобода, већ диктатура, логори и глад. Свака идеологија која претендује да посједује монопол над истином, прије или касније прогута сопствени народ, због чега је од изузетне важности да се поштују принципи либералне демократије.

Зачуђујуће је да инвазија на Ирак није опаметила Запад, који је због своје убијеђености у сопствену моралну супериорност одлучио да силом "донесе демократију". Резултати  таквих политика никад нису слободне институције, већ хаос, секташки рат и стотине хиљада мртвих. Наметање вриједности никада не рађа слободу - већ само отпор.

Крвава историја Европе нам је демонстрирала да је једини пут ка дугорочном просперитету и стабилности управо поштовање демократских идеала и постулата. Иако су бирократе из Брисела напустиле ову политику, вјероватно јер и они сами пате од болести зване "морална супериорност", историја нас учи да сваки покушај да се у име виших идеала или реалполитике заобиђу демократски принципи води у катастрофу. Република Српска је историјски примјер политичког ентитета који је право на своје постојање и аутономију одбранио поштовањем демократске воље својих грађана, због чега сваки идући одговор на слијепу и дестабилизујућу политику Шмита и Брисела мора да буде демократског типа. У свијету у којем слобода говора и слобода избора постају најскупље ријечи, Република Српска треба да своју будућност базира само на истим тим слободама, јер другачија будућност није ни могућа.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.