Босански лонац

Дуго крчка босански лонац, температура и тензије расту, а сви којима се треба сервирати завршни производ више ни сами нису сигурни шта им се заправо спрема. Историја ових простора каже да када год се нешто дуже спремало, обично је загорјело.

Контуре завршног производа изазивале су гађење, тугу и бол, више него одушевљење. Остао је горак укус укоријењен у колективном сјећању, па се народ више не весели новом јеловнику.

На столу великих сила

У задње вријеме се у народу устоличила изрека "Или си за столом, или на столу". Дубина ове мисли је заправо одраз дубоке патње која се и даље осјећа у колективној свијести свих нас који долазимо са ових простора.

Срби су очигледан примјер да се мудрост плаћа патњом, јер нема мудрости без рана. Међутим, поставља се логично питање, колико су Срби заиста научили своје историјске лекције и да ли су спремни да их понове?

Балкан је кроз историју одувијек био од велике важности свим страним силама. Он је спој истока и запада, а преко Балкана су ишле руте између Европе, Африке и Азије. Балкан је заправо одувијек био геополитички аутопут. Свако ко има кућу или неки посјед поред аутопута се свакодневно суочава са буком, прашином, сударима аутомобила, звуковима сирена и у таквом окружењу се тешко проналази мир и спокој. Ту земља константно дрхти, не дајући ни мртвима право на спокој. Управо зато је Балкан буре барута којем је неопходна само једна искра да га поново запали.

Иако се данас, анализирајући свјетска политичка дешавања, често фокусирамо искључиво на мисли и дјела државника, заборављамо да је геополитика заправо разумијевање утицаја географије на политику. Географија је заправо главна варијабла која дефинише историјски ток једног народа, а Срби то нажалост никада суштински нису схватили, због чега су вјечито били осуђени да понављају крваве епизоде своје историје.

Примарни циљ свих држава је преживљавање у анархичном свијету гдје главну превагу носи сила, а не правда. Сходно томе, циљ свих држава је повећање политичких, економских и војних капацитета, који се касније могу претворити у средство моћи, чиме држава осигурава свој опстанак и просперитет. Срби су доласком Турака на простор Балкана изгубили своје државе, па су тако кроз велики дио своје историје били препуштени вјетровима и струјама великих сила. Задњих 700 година Балкан је константно на столу великих сила, које прецртавају географске границе, да би задовољиле своје апетите. Због тога се у народу формирала слика о "добрим" и "злим" силама, које су вијековима дефинисале ове просторе.

Тако су Њемачка и Аустроугарска добиле епитет "злих сила", јер су због своје тежње да достигну нафтом плодна подручја данашњег Ирака, наишле на отпор српског народа који је тежио да поново успостави јаку државу на Балкану како би себи гарантовао опстанак и слободу. Велика Британија је исто остала урезана у сјећању као "зла сила", јер је због своје колонијалне тежње да задржи контролу над Индијом, на животу одржавала Османско царство и тиме своје право да користи Суецки канал и осигура бржу водену руту до Индије. На другу страну, у народу се формирала љубав према Русији, која је подржавала буне српских сељака против Османлија у тренуцима када је и сама ратовала против Османског царства.

Не треба замјерити простом човјеку овакво размишљање, јер када се једна држава налази на столу, једино што се гледа јесте ко заправо реже удове државе, а ко је покушава сачувати. Међутим, ако не схватимо ускоро да смо на столу и да таквим размишљањем никада нећемо побјећи из геополитичког лонца у којем нас кувају велике силе, бићемо осуђени да понављамо своју крваву историју.

Устанак из лонца

Срби су, сложићемо се сви, можда и највећи бунтовници на европском континенту. Брдовити Балкан је био и остао камен спотицања чизмама великих сила које су се одважиле да прођу овим геополитичким аутопутом. Међутим, то никада није спријечило нове продоре страних сила, а права промјена може да настане само оног момента када се прошли и тренутни политички процеси истински схвате. Да би устао из лонца и сишао са стола, човјек прво мора да схвати да се налази у истом.

Босна и Херцеговина је од момента када је потписан Дејтонски мировни споразум стављена у лонац и све вријеме се лагано крчка. Главни кувар је Управни одбор Савјета за имплементацију мира, који преко канцеларије Високог представника задњих 30 година институционализовано спроводи неоколонијалну политику Вашингтона, Берлина и Лондона. Филозофија ове политике је једноставна, контролисани хаос је бољи него неконтролисани мир.

За Сједињене Америчке Државе је БиХ служила као политичка полуга којом се осигуравала западна доминација на Балкану без великог војног ангажмана. Вршењем притисака на Републику Српску преко Високог представника и на Србију преко Косова и Метохије, САД су у прошлости осигуравале да простор Балкана остане под НАТО "кишобраном", што је омогућавало контролу над геостратешком осовином Балтик-Црно море-Балкан. Међутим, доласком Трампове администрације и уласком у преговоре са Русијом, која за САД није више највећа пријетња, већ је ту улогу преузела Кина, долази до губитка интереса САД да одржава ову геостратешку осовину. Нова позиција америчке администрације према Републици Српској и Србији зависи од развоја преговора са Руском Федерацијом, али за сада показује неутралне обрисе, што је само по себи велики политички одах за људе са ових простора.

Улога Велике Британије на овим просторима је увијек била осликана кроз "геополитику острвских земаља". Наиме, Лондон се кроз историју ратова са Француском  увијек плашио да ће једна држава да превлада на европском континенту и да ће угрозити геополитичку позицију ове острвске земље. Зато је политика увијек била завади па владај. У интересу Лондона није унитарна БиХ, јер би то значило доминацију једне стране, већ дисфункционална Република Српска, чија се политичка љуштура може оживјети по потреби, како би се читава БиХ, а и регион одржали у геополитичкој неизвјесности и стању перманентне кризе. Иако је можда и сам највише заслужан за овај политички хаос на западном Балкану, Јосип Броз Тито је ипак најљепше описао британску империјалну политику када је рекао "Британци улазе као лисице, понашају се као вукови, а одлазе као пси".

С друге стране, узимајући у обзир да је тренутни самопроглашени Високи представник, који је узгред и највише заслужан за тренутну политичку кризу у БиХ, њемачки држављанин, не можемо да схватимо геополитичка дешавања на западном Балкану без схватања улоге Берлина. Овај град и његова елита кроје судбину српског народа још од Берлинског конгреса 1878. године, радећи активно на инжињерингу српског идентитета кроз историју, језик и културу, што је у каснијим фазама довело и до директне војне окупације и геноцида над српским народом.

Данас Њемачка види БиХ као тест властите способности да води европску политику без САД. Као индустријски мотор Европе, Њемачка зависи од сталног прилива јефтине и добро квалификоване радне снаге, а земље западног Балкана, укључујући и БиХ, су управо неисцрпан резервоар неопходне радне снаге. Људи са ових простора су вриједни радници, посједују одређене европске квалификације, културно и историјски су компатибилнији него радници из Азије или Африке и спремни су да мигрирају због политичке и економске нестабилности. Дакле, одржавањем перманентне политичке нестабилности, поред јачања својих геополитичких мишића, Њемачка омогућава напредовање свог индустријског сектора и тако ојачава своју позицију унутар Европске уније, коју користи као платформу за спровођење своје спољне политике.

Да бисмо изашли из лонца, неопходно је схватити да је поштовање писаног слова Дејтона, као и демократске воље народа, једини прави излаз из ове политичке кризе. То у првој линији подразумијева суочавање са реалношћу и реализацијом да док се демократски не изборимо за право да самостално одлучујемо о сопственој политичкој будућности, миран живот на овима просторима никад неће бити могућ, а буре барута ће поново да експлодира и запали читав континент.

Немања Плотан, магистар међународне политичке економије

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.