Борба против самог себе

Ватрогасци су истински хероји друштва и ту, заиста, нема никакве сумње. Замислите ситуацију у којој група људи више од десет дана заредом гаси неконтролисана пожаришта по Херцеговини.

При томе константно удишу дим, боре се да одбране куће и спасу животе и имовину. Увијек их је недовољно, али посустајања нема, без обзира на умор. Пламен данима не стаје и не гута само растиње, већ и електростубове, тако да је опасност на терену још већа.

За смјену нико не пита, једини спас био би у киши, иако поштеног пљуска југ није видио од почетка љета. Неприступачан терен, јак вјетар и врућина која не спада испод тридесет степени, узимају данак, али снажна воља и жеља да стихија буде обуздана соколи их да у нови дан борбе уђу још храбрије.

Питање свих питања је шта за њих у овој ситуацији представља нови дан? Јер они раде и ноћу, а помажу им хеликоптери МУП-а, Цивилна заштита, али и мјештани који са бунарском водом пуне брентаче.

Међутим, шта друштво има од силног дивљења овим херојима? Докле ћемо скидати капу онима који ризикују животе? Када ће пожаришта око Требиња престати да буду врела љетна медијска тема, сваког јула и августа?

Колико год да трају, сви пожари на крају буду угашени, на овај или онај начин. Са мањим или већим посљедицама. Међутим, људска глупост никад неће. Најчешћи узрочник пожара је човјек, без обзира на чињеницу да се грађанима редовно упућују апели да коров и растиње приликом уређења имања спаљују само за вријеме повољних временских услова, на површинама које могу контролисати.

И ту долазимо до нашег највећег проблема. Он је присутан код сваке поплаве, суше или епидемије, јер кад год је било каква криза, ми се углавном бавимо посљедицама и санирањем штете.

Никад проблему не приступамо превентивно. Зашто ту борбу коју улажемо против ватрених стихија и временских непогода не пренесемо у борбу против нас самих?

Рецепт је једноставан, само треба да преусмјеримо тај додатни напор и постанемо одговорнији и бољи људи.

Ако већ знамо да смо сами узрочници већине несрећа, онда би први корак ка рјешењу био преузимање личне одговорности. Свако од нас има дужност да чува природу, своју околину и безбједност заједнице.

Ватрогасци ће увијек бити ту кад затреба, али не смијемо очекивати да они стално исправљају наше грешке.

Потребна је јасна стратегија превенције, боља едукација становништва и казнена политика за неодговорно понашање. Тек када схватимо да је превенција важнија од реакције, можемо се надати љету без дима и црвених насловница.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.