Бомбе с печатом

Живимо у друштву у којем се све може купити, па зашто онда не и право да постанеш потенцијални убица на улици. Полицијска акција "Циљ" оголила је систем који већ годинама, далеко од очију јавности, успјешно тргује људским животима.

Када власници ауто-школа, чланови испитних комисија и једна полицијска службеница сједну за исти сто, тема разговора очигледно није саобраћајна култура већ како зарадити. Цијена је нажалост нечији живот.

Њемачки филозоф Фридрих Ниче једном је записао: "У близини луднице увијек се нађе и мало мудрости, у близини болнице мало здравља, а у близини закона мало правде." У нашем случају, у близини закона и институција које би требале да гарантују безбједност, нашла се чиста, неселективна похлепа. 
Резултат те похлепе су десетине "возача" који су, умјесто знањем, испит положили новчаником. Међу њима су и они који не испуњавају здравствене услове, не познају прописе, па чак су и неписмени. Замислите тај апсурд човјек који не зна прочитати саобраћајни знак држи волан од тону и по и јури према вама.

У овом монструозном ланцу зараде, емпатија је одавно избрисана из рјечника. Нико од укључених није помислио на посљедице. Због нечијег ситног ћара и пар стотина марака у џепу, нека породица сутра може остати без сина, оца или мајке. Занимљив је ту и психолошки феномен самих кандидата. Човјек се запита какав је то унутрашњи мотив који некога натјера да потражи пречицу тамо гдје се учи како преживјети на путу. Избјегавањем обуке и знања, ти људи несвјесно пристају на улогу у руском рулету. Трчећи за привидним олакшањем и статусом возача, они заправо нису купили слободу кретања већ су купили  сопствену несрећу.

Наравно, ту је и наша држава, вјечити посматрач који реагује тек кад "неко пропјева" и то вјероватно зато што је дао паре, а опет пао на испиту. Државни апарат показује невјероватну креативност када треба смислити драконске казне и напунити буџет. Пуњење касе под кринком "бриге за безбједност" је омиљени спорт наших власти. Али, гдје је превенција?

Док се буџет пуни казнама, путеви нам изгледају као површина Мјесеца, пуни рупа и опасности. Едукације за младе возаче и превентивни савјети дешавају се рјеђе него снијег у јулу. Умјесто да системски контролише ауто-школе и процес полагања, држава радије глуми строгост на улици, док истовремено оним "повлашћеним" појединцима, за опет неке масне паре, гледа кроз прсте и прашта бахату вожњу. 

Акција "Циљ" је погодила мету, али је промашила суштину ако све остане на пар хапшења. Док год је систем постављен тако да се људски живот вреднује мање од коверте испод стола, наши путеви неће бити саобраћајнице. Биће то полигони на којима се крећу темпиране бомбе с уредним печатом и дозволом Министарства.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.