Безбједност не трпи равнодушност

Институције су, и овог пута, поступиле одговорно. Школе су евакуисане, безбједносне службе реаговале, а полиција је обавила свој посао. Нико није ризиковао дјечије животе и то је једини исправан приступ. Свака пријетња мора бити третирана као реална, без изузетка. Али ту је питање које остаје да виси у ваздуху - како смо дозволили да овакав облик терора постане скоро па нормалан?

Чињеница је да се свакој генерацији у посљедње двије и кусур деценије десио случај у којем један дан не морају у школу јер је тамо неко "нешто дојавио", али и да ове и сличне пријетње ријетко долазе од "опасних појединаца" и стварних терориста. Оне су често дио ширег обрасца, тестирања система, изазивања панике, а често и пуке забаве оних који не схватају тежину посљедица.

Оне могу да буду огромне, чак и у случају кад ученик пријави непостојећу бомбу јер се није спремио за контролни из математике, од психолошког стреса за дјецу и страха који осјећају родитељи, до изгубљених часова који се тешко надокнађују, али и трошења ресурса полиције и хитних служби.

Најпоразније од свега је отупљивање доброг дијела друштва на овакве појаве. Дојаве о бомбама, пријетње насиљем, анонимни и-мејлови са сценаријима страха постали су готово уобичајени.

Толико се често дешавају да се јавност, свјесно или несвјесно, на њих почела навикавати. Само да не буде као у причи о вуку који стално долази, док се не појави онај прави, а нико више не реагује. Безбједност не трпи равнодушност и зато је важно да јавност пружи подршку полицији и слуша њихова упутства у кризним ситуацијама.

Како стати у крај овим пријетњама? Озбиљним и видљивим санкцијама, а откривање и кажњавање починилаца мора бити брзо и јавно, да би порука била јасна.

Такође, потребна је јача сарадња институција, техничко праћење дигиталних трагова и превенција у онлајн простору. Исто тако потребно је разговарати са дјецом и младима, индивидуално, али и у јавном простору, о посљедицама и одговорности. Школе морају остати мјеста знања и најљепших успомена, а не страха. Хаос, који је под опсаду страха ставио на десетине школа од Бањалуке до Требиња, озбиљно је упозорење да хибридне пријетње не познају границе нити бирају жртве. Иако је брзом реакцијом полиције потврђено да су дојаве биле лажне, горчина празних учионица и уплашене дјеце не смије бити занемарена.

Овај облик дигиталног тероризма захтијева не само строгу казнену политику без изузетака, већ и бескомпромисно јачање сајбер-безбједности.

Само тако можемо осигурати да школско звоно, а не полицијска сирена, остане звук који дефинише дјетињство наше дјеце.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.