Банкарски парадокс

Наша сурова реалност каже да дан отплате задње рате кредита, након 20 година муке, славимо као нови рођендан. Продишу тадa сви, али и схвате да нас је та животна сатисфакција „коштала као Светог Петра кајгана“. Наравно, нико нас на то није натјерао. Осим нужде, можда. У том моменту нарочито, а ријетко кад током двије деценије робовања, дође свима нека накнадна памет и схвате да су банкари једини који су у том моменту истински срећни и задовољни.

Њима добит константно расте, заједно са депозитима и билансима, све изгледа уредно, стабилно и под контролом. На папиру, финансијски сектор дјелује као један од најздравијих дијелова нашег система. И то све због чаробне формуле која је нашу нужду трансформисала у њихову чисту зараду. Уштине се добит и од штедње, чак и од одлуке предузећа да новац држе у банкама. И ту долазимо до истог закључка да су једини који убиру поене - банке.

С друге стране, домаћа привреда очигледно нема довољно снажних, озбиљних пројеката који би ту штедњу повукли у производњу и нове фабрике. У преводу, ми се, економским очима гледано, само вртимо укруг. Имамо штедњу, али немамо довољно инвестиција. Имамо стабилне банке, али немамо довољно снажну економску динамику. Док год је тако, профит банака ће расти, али ће раст реалне економије каскати.

Јер није проблем у томе што банке послују добро, већ што остатак система стагнира и навикава се на просјек. Нема те каматне стопе која може замијенити фабричку халу, нову производну линију или извозни уговор. Ако новац остаје затворен у трезорима и књигама, онда он не ради за друштво, већ само за билансе.

Питање је ко треба да преузме одговорност да се тај зачарани круг прекине, институције, привредници или сами финансијери, јер без јасне стратегије и подстицаја штедња ће и даље бити сигурнија од ризика, а ризик неопходан за развој остаће на маргини.

А док бројке у банкарским извјештајима дјелују охрабрујуће, број нових производних погона остаје скроман и стидљив, што најбоље показује колико нам недостаје конкретних инвестиционих искорака.

Без јаче везе између капитала и реалног сектора остаћемо друштво које више броји рате него успјехе, више се радује затварању дугова него отварању фабрика. Ако већ имамо новац, питање је имамо ли довољно воље, знања и храбрости да га коначно претворимо у развој који ће се осјетити у свакој локалној заједници.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.