Bankarski paradoks

Naša surova realnost kaže da dan otplate zadnje rate kredita, nakon 20 godina muke, slavimo kao novi rođendan. Prodišu tada svi, ali i shvate da nas je ta životna satisfakcija „koštala kao Svetog Petra kajgana“. Naravno, niko nas na to nije natjerao. Osim nužde, možda. U tom momentu naročito, a rijetko kad tokom dvije decenije robovanja, dođe svima neka naknadna pamet i shvate da su bankari jedini koji su u tom momentu istinski srećni i zadovoljni.

Njima dobit konstantno raste, zajedno sa depozitima i bilansima, sve izgleda uredno, stabilno i pod kontrolom. Na papiru, finansijski sektor djeluje kao jedan od najzdravijih dijelova našeg sistema. I to sve zbog čarobne formule koja je našu nuždu transformisala u njihovu čistu zaradu. Uštine se dobit i od štednje, čak i od odluke preduzeća da novac drže u bankama. I tu dolazimo do istog zaključka da su jedini koji ubiru poene - banke.

S druge strane, domaća privreda očigledno nema dovoljno snažnih, ozbiljnih projekata koji bi tu štednju povukli u proizvodnju i nove fabrike. U prevodu, mi se, ekonomskim očima gledano, samo vrtimo ukrug. Imamo štednju, ali nemamo dovoljno investicija. Imamo stabilne banke, ali nemamo dovoljno snažnu ekonomsku dinamiku. Dok god je tako, profit banaka će rasti, ali će rast realne ekonomije kaskati.

Jer nije problem u tome što banke posluju dobro, već što ostatak sistema stagnira i navikava se na prosjek. Nema te kamatne stope koja može zamijeniti fabričku halu, novu proizvodnu liniju ili izvozni ugovor. Ako novac ostaje zatvoren u trezorima i knjigama, onda on ne radi za društvo, već samo za bilanse.

Pitanje je ko treba da preuzme odgovornost da se taj začarani krug prekine, institucije, privrednici ili sami finansijeri, jer bez jasne strategije i podsticaja štednja će i dalje biti sigurnija od rizika, a rizik neophodan za razvoj ostaće na margini.

A dok brojke u bankarskim izvještajima djeluju ohrabrujuće, broj novih proizvodnih pogona ostaje skroman i stidljiv, što najbolje pokazuje koliko nam nedostaje konkretnih investicionih iskoraka.

Bez jače veze između kapitala i realnog sektora ostaćemo društvo koje više broji rate nego uspjehe, više se raduje zatvaranju dugova nego otvaranju fabrika. Ako već imamo novac, pitanje je imamo li dovoljno volje, znanja i hrabrosti da ga konačno pretvorimo u razvoj koji će se osjetiti u svakoj lokalnoj zajednici.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.