Балканац

Кажу да је Балкан мост између Истока и Запада. У пракси, више личи на наплатну рампу на којој стално стојимо, чекамо зелено свјетло и слушамо како нам објашњавају да заправо нисмо ни на једној страни пута, него негдје са стране, у пажљиво ограђеном простору са натписом "резерват", иако нико не зна објаснити које су границе истог.

У том резервату живе Балканци. Не Европљани, то је виши ниво. Ми смо довољно близу да нас се користи, довољно далеко да нас се не мора озбиљно схватити. Кад треба радна снага, добродошли. Кад треба стереотип, још боље. Кад треба равноправан саговорник, е ту већ долази до техничких потешкоћа. И онда се ти исти питају зашто смо овакви.

Посебно је занимљив термин "западни Балкан". То је још један надимак који се удомаћио у Бриселу. Звучи као географски правац, скоро па туристичка рута, али нико никад није чуо за источни или јужни Балкан. Као да смо једини који требају додатно објашњење, фусноту на карти Европе. То "западни" не значи да смо ближе Западу, него да смо ближе њиховој ладици у коју нас уредно слажу. Ту смо негдје између "у процесу" и "никад сасвим".

Нажалост, разних етикета имамо више папира за градњу куће. Балканац, то је универзални одговор на све. Ако си темпераментан, Балканац. Ако си корумпиран, Балканац. Ако си сналажљив, опет исто. Занимљиво, кад неко из "правог" дијела Европе направи исту ствар, то се зове "индивидуални случај". Код нас је то одмах колективна особина.

Највећа грешка је што смо временом почели прихватати ту улогу. Као глумци који су толико дуго играли исту представу да више не знају гдје престаје сценариј, а почиње стварност. Понашамо се онако како се од нас очекује, јер је лакше уклопити се у етикету него је скидати.

И док нас са Запада гледају као резерват, ми се унутар тог истог простора уредно дијелимо на мање резервате. Свако има свој ограђени дио, своју истину и своју верзију историје. Као да није довољно што смо већ спаковани у једну ладицу, него смо одлучили направити преграде и унутар ње. Највећа иронија је што Балкан географски јесте дио Европе, али идентитетски као да стално полажемо неки пријемни испит. И увијек фали још један папир. У међувремену, етикета остаје иста, Балканац. Не као опис, него као дијагноза.

И тако живимо у том необичном статусу, превише "наши" да бисмо били њихови, превише "њихови" да бисмо били своји. Недавно су нам увели и ограду, са јасним правилима понашања, изједначавајући нас са мигрантима. А можда је највећи проблем што стално покушавамо доказати да нисмо Балканци, умјесто да коначно одлучимо шта то уопште значи, без њихових етикета и мапа и без тог чувеног префикса који нас смјешта "негдје". Јер док год чекамо да нас неко други преименује, остаћемо тачно оно како нас зову. А та етикета од ових простора прави егзотични резерват.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.